Радомир Нешковић – легендарни командант Летеће рогатичке бригаде.
Он је легенда рогатичког краја и цијеле Романије, о њему се и дан-данас са заносом прича и пјева, чим се попије која чашица више. Сваки Рогатичанин је чуо за њега, а има и улицу у Рогатици која носи његово име. Ореол легендарног команданта у народу, Радомир Нешковић стекао је добијеним биткама против Њемаца и усташа, што је доказао и у прољеће 1944. године када је напао њемачку колону на Сјемећу. И овај догађај режимска историографија никада није признала, јер се једноставно овај догађај није уклапао у причу о четницима као домаћим издајницима који туку Нијемце.
Као што је прећуткиван усташки злочин над Србима на Дрини и Херцеговини, комунистички режим је гушио истину о српским устаницима, односно четницима. Гласно изговарање имена четничких команданата значило је затвор. Срби из Рогатице, шест деценија након Другог свјетског рата, брижљиво чувају сјећање на Радомира Нешкивића, краљевог подофицира и команданта Летеће рогатичке бригаде.
Радомир Нешковић је одржао српски народ на овим теренима Источно-романијског региона”.
Радомира Нешковића, као и све припаднике Равногорског Покрета, послијератна југословенска историографија оквалификовала је као издајнике и непријатеље. Нешковићеви саборци и њихове породице послије рата преживјеле су тортуре, затвор и шиканирање нове народне власти.
“У прољеће 1944. године јединица Радомира Нешковића је запалила 64 камиона и убила око 200 Њемаца из те њемачке колоне…”
Неспорна је чињеница да су Срби у Другом свјетском рату били два покрета отпора. Подјеле међу устаницима на партизане и четнике почињу 1942. године и узрок су каснијег брато-убилачког рата.
“Срби се ни у ком случају не би требали одрећи било ког покрета отпора, јер су имали два покрета отпора. Посебно до 1943. године, огромну већину партизанских јединица су чинили Срби. И тај раскол који се касније створио, био је уствари српско-српски раскол”.
Посљедице тог раскола Срби осјећају и данас. Са дозом опреза и страха, Срби из Рогатице који су преживјели усташке покоље или били у четничким јединицама, причају о тим временима. Кажу нека историја и вријеме дају праведну оцјену и партизанског и равногорског покрета, али Срби никада не смију заборавити оне који су сачували српски народ на просторима Источне Босне.
Легендарни четнички војвода и командант рогатичке војске у Другом свјетском рату, Радомир Нешковић, је био један од најспособнијих војних стратега у Источној Босни. Одлучно је стао у одбрану Срба у подручју Сјемећа и у великој мјери је заслужан што је то подручје и до данашњег дана остало српско.
Поред тога, Радомир Нешковић се прославио у борбама и у другим подручјима Источне Босне.
Постоји прича о томе како је Радомир Нешковић прешао из Планине Сјемећ у Србију.
Наиме, према свједочењу човјека који је Радомира превео у Србију, то се десило на сљедећи начин:
“Радомир је дошао код мог оца у кућу која се налазила око 6 километара удаљена од жељезничке станице у Међеђи код Вишеграда. Радомир је чуо да ја често возом путујем у Ваљево код тетке одакле доносим ракију и исту продајем у мом и сусједном селу како бих зарадио нешто пара за живот. Када сам објаснио Радомиру како ја то радим, он ми је рекао да ће поћи са мном до Ваљева. Једну вече смо се спустили до жељезничке станице у Међеђи, сакрили се у жбуње и чекали теретни воз у који смо требали да се укрцамо. Чекајући воз ми смо заспали и тај воз нам је прошао, па смо морали чекати слједећу ноћ да се укрцамо.”
“Сљедеће ноћи смо се укрцали у воз и кренули према Вишеграду. Сакрили смо се у возу гдје сам се ја увијек сакривао, као и своју робу. Приликом проласка кроз Вишеград, Радомир се шалио говорећи да зна Сава Билић ко му сада пролази кроз Вишеград не би мирно спавао. Сакривени у теретном возу допутовали смо до Ваљева гдје сам се поздравио са Радомиром и он је отишао, не знам куда и у ком правцу. Ја сам код тетке преноћио, купио ракију и поново се вратио за своје родно село.”
Радомир Нешковић је задњи пут виђен 1948. године када је у своје село Милковиће дошао по свој шмајсер и од тада о њему нема ни трага ни гласа. Постоје нека мишљења да је отишао у иностранство и промијенио име, а могуће је да је извршио самоубиство негдје у брду Тмор изнад села у коме се послије рата крио. Зна се само, да је приликом једне потјере за њим, лично усмртио Олгу Дедијер и тројицу њених пратилаца из ОЗНЕ. Тада се говорило да су га остали сустигли и убили у потоку испод паљанског села Боговићи.
До данас се не зна права истина о његовој судбини.
