Након потписивања Дејтонског мировног споразума 21. новембра 1995. у америчкој држави Охајо, Војска није угашена, али та судбина ју је сустигла десет година касније. Престала је да постоји 31. децембра 2005. године, односно првог дана 2006. након извршене реформе одбране у БиХ. Од тада па до данас тежак, а истовремено частан задатак, како то и сами признају, имају припадници Трећег пјешадијског Република Српска пука, који дјелује у оквиру Оружаних снага БиХ. Основна улога им је очување успомене на Војску Републике Српске. На то их обавезују имена и презимена са зидова спомен-собе у бањалучкој касарни “Козара”, гдје је црним словима исписано “они отаџбини ништа не дугују, дуг су својим животима платили. Чувајмо слободу коју су нам даровали да би могли у миру почивати”.
Страдало их је више од 23.000. Њихова имена и презимена су завјет свим њиховим саборцима да их памте док су и сами живи, а понајвише они који су данас, у миру, професионална војна лица у Оружаним снагама БиХ.
Трећи пјешадијски (РС) пук је један од три пјешадијска пука у ОС БиХ који његује војно насљеђе и идентитет Војске Републике Српске, који је задужен да баштини традицију ВРС са сједиштем у Бањалуци. Командант пука обавља свечане дужности, а нема никакву оперативну команду. Дан Трећег пјешадијског (Република Српска) пука је 12. мај, у знак сјећања на датум када је Скупштина српског народа у БиХ те 1992. године одлучила да оснује оружане снаге, а онако како доликује обиљежавају и Видовдан, као крсну славу.
У сарадњи са градовима, општинама и локалним борачким организацијама, увелико од Требиња до Новог Града обиљежавају ових дана јубилеј – 30 година Војске Српске и 17 од када постоји Трећи пјешадијски пук, одавањем почасти онима који су животе уткали у темеље Републике Српске. Кључна порука коју шаљу је да настављају да чувају и његују културу сјећања на ВРС и њене припаднике и у годинама које долазе.
А о томе шта за њих значи што су на челу Трећег пука протеклих година за “Глас” су говорили команданти који су се налазили на тој позицији. Милорад Крајшумовић, који се и данас налази на челу Трећег пјешадијског Република Српска пука, увијек истиче да је част чувати сјећање на војску која је настала из народа и која је створила, са народом, Републику Српску. Наглашавајући да им је мисија да баштине традицију и да Војска Републике Српске (ВРС) никада не буде заборављена, не крије да не зна, у супротном, чега ћемо се и сјећати. Пук представља нит између српског народа, Војске и Српске православне цркве, а како каже, 12. мај ће обиљежавати достојанствено, како тај датум заслужује, са жељом да младе подстакну на размишљање о Војсци РС, како је настала, због чега и шта је створила.
У музеју у Клубу ВРС у касарни “Козара” могу се видјети бројни експонати, слике, а у плану је проширење простора како би имали прави музеј, какав војска заслужује. Од њеног настанка, развоја, до краја, те да садржи и карте важних битака.
О Војсци Републике Српске је, својевремено, говорио и његов претходник на челу тог пука командант Милан Радојчић. Војска Републике Српске (ВРС) имала је тежак пут, али је, како је поручио током обиљежавања једног 12. маја, успјела да сачува своје јединство. Настала је, говорио је, из потребе да се сачува Република Српска и народ на овим просторима.
– Негдје у том периоду добровољно сам дошао на ове просторе из Београда, гдје сам радио. Постао сам дио војске која је настајала од мањих јединица које су касније груписане. Без обзира на то што је неке територије изгубила, Војска РС није се распала, остала је да се бори, сачувала своје јединство и испунила основни задатак – истицао је Радојчић.
Младе генерације, сматра, морају знати какав је био пут Војске, да она није имала никакву другу намјеру него једино опстанак на овим просторима. На мјесту команданта Трећег пјешадијског Република Српска пука био је и Недељко Копуз. За њега, Војска РС је одиграла значајну улогу у тешким временима која су наступила када је у БиХ почео међунационални сукоб, да би заштитила српски народ на овим просторима и главни задатак била је заштита српског народа на његовим огњиштима. Све је, како је знао да каже, почело сеоским стражама, да би одлуком српског народа и његових вођа 12. маја 1992. настала оружана сила, која је посљедња формирана у БиХ, што увијек, сматра, треба нагласити.
Пук је мисију и задатак, истицао је, извршавао веома коректно и добро, јер је то једино институционално сјећање на Војску РС. На законским и подзаконским актима баштине традицију Војске РС и српског народа у оквиру Оружаних снага БиХ, а у томе им помажу пјешадијски батаљони. Чувају и значајан број ратних застава јединица и експонате из Одбрамбено-отаџбинског рата и из претходних ратова. Традиција и пракса је да поред химне БиХ буде интонирана и химна РС и истакнуте заставе БиХ, РС, ратне заставе и званична обиљежја пука и Војске РС.
