Kada se govori o Han Pijesku valja razlučiti to malo mjesto na visini od 1107 metara između Sokoca i Vlasenice od podzemnog vojnog objekta „Crna Rijeka“, udaljenog od gradića desetak kilometara uzbrdo do brda Žep. Postojanje tog objekta bila je strogo čuvana državna tajna. Sem gustih stoletnih stabala sa krošnjama koje potpuno zaklanjaju nebo, dobija se utisak da, sem zverinja, nema ničeg drugog. Međutim, do rata u Bosni nije se znalo da se na tom terenu, u narodu zvanom Crna Rijeka, u utrobi Žepa nalazi komandno mesto Vrhovne komande oružanih snaga bivše Jugoslavije. Opremljeno za to vreme (od 1960. do kraja 1970. godine) najmodernijim tehničkim dostignućima i građeno gotovo identično kao komandno mesto u Topčideru, o kome se ponešto saznalo nakon nedavne tragedije, odnosno ubistva dvojice vojnika stražara, čuvara tog objekta.
„Da se na pomenutom prostoru Crne Rijeke nešto gradilo ukazivali su i danas vidno istaknuti znaci kojima se ljudi upozoravaju da su ušli u zabranjenu zonu“, kaže sagovornik „Vremena“ koji je kao starešina JNA svojevremeno više puta boravio na tom terenu i komandnom mestu. „Han Pijesak i okolina bili su jedna od pet zabranjenih zona u bivšoj SFRJ, tačnije u Bosni, bastionu odbrane zemlje. U njoj su bili smešteni glavni industrijski vojni potencijali bivše SFRJ. U Han Pijesku je prema propisima bio zabranjen boravak stranaca, njihovo nastanjivanje, a ukoliko su kraće boravili, odnosno bili u poseti, morali su da se prijave, što je omogućavalo da budu kontrolisani. Jednostavno, zato što je ta zona, kao i ostale četiri, bila od posebnog značaja. Ljudi iz tog kraja, Han Pijeska i okoline, verovali su da se gradila fabrika municije i podžemno skladište jer su znali da vojska obezbeđuje ceo kraj. Sličan objekat nalazio se i u širem rejonu Konjica, dolini Neretve, odnosno Boračkih jezera, ali je tu bila velika podžemna fabrika municije koju su kasnije zaposeli HOS-ovci“, kaže sagovornik „Vremena“.
Objekat Crna Rijeka je, pored prirodnog okruženja, dodatno maskiran, tako da je bio neprimetan, kako iz vazduha tako i sa kopna. „Verujem da i danas postoji više skrivenih ulaza i izlaza takođe neprimetnih. Postojala je i jedna neugledna drvena baraka iz koje se podžemnim putem ulazilo u objekat u kome inače nema spratova ni stepenica. Sve je na jednom nivou. Neupućen čovek bi u njemu zalutao kao u lavirintu. Naravno, u objekat se ulazilo isključivo sa propusnicom, s tim što ni s njom nije moglo svuda da se ide. Samo je mali broj ljudi mogao da se kreće kud hoće, odnosno samo vrh komande – komandant i njegov kolegijum. Osetljive tačke, na primer, daktilo-biro, prostorije radio i ostalih veza, kabinet i spavaća soba vrhovnog komandanta bili su pod posebnim merama vojne bezbednosti. Crna Rijeka u brdu Žep bila je zaštićena i od nuklearnih udara, kako spolja tako i od eventualnih podžemnih nuklearnih eksplozija. Graditelji su objekat zaštitili elastičnim sistemima, potpunom izolacijom i sa više ugrađenih blindiranih vrata koja se prema potrebi hermetički zatvaraju onemogućavajući na taj način eventualan prodor bojnih otrova. Budući da su hodnici koji se naglo lome levo i desno veoma dugi, postoje omanja vozila na električni pogon kako bi se što pre stizalo do određenih punktova. Sve u svemu, reč je o potpuno autonomnom objektu opskrbljenom svim neophodnim rezervama provijanata, goriva, vode, kako tehničke u bazenima tako i pijaće, i svime što je neophodno za veoma dug boravak. U njemu je moglo da se ostane nepunu godinu dana. Postoji, takođe, napominje naš sagovornik, poseban sistem ventilacije koja se inače spolja gotovo ne primećuje. Ti otvori imaju specijalne filtere za neutralisanje bojnih otrova. Kad se objekat kompletno zatvori, uključuje se tzv. odisni sistem, koji indirektno omogućava priliv svežeg vazduha. Inače, u Crnoj Rijeci unutra nema skladišta oružja i municije. Svako ko je bio u objektu nosi samo svoje lično naoružanje.
Neuspelo saniranje
Pre Drugog svetskog rata u staroj četinarskoj šumi blizu Han Pijeska Karađorđevići su imali omanji letnjikovac, zapravo vilu sagrađenu u planinskom stilu. Prema pričama meštana, tu je bio sklonjen princ Đorđe Karađorđević posle nekog ekscesa. Zapravo, kad je svog ordonansa zatekao da mu krišom otvara poštu, udario ga je pljoštimice sabljom po glavi te je nesrećnik nešto kasnije i izdahnuo. Ta vila je krajem Drugog svetskog rata izgorela, ali je vojska JNA, odnosno Garda, u istom stilu podigla planinsku kuću koja je imala karakter dosta skromne rezidencije. Zvanično se zvala Rezidencionalni vojni objekat, koji je kasnije pripao Komandi Armije u Sarajevu. U tom objektu bili su sačuvani neki delovi nameštaja, spavaća soba kraljice Marije, kao i trpezarija, stolice, escajg… Rezidencionalni vojni objekat, koji su inače ljudi iz tog kraja i dalje nazivali Kraljeva vila, posećivali su pripadnici JNA, organizovali večerinke, drugarska okupljanja, vikende… Objekat su, međutim, i pored dva vojnika koji su ga uvek čuvali, napali crvotočci, izgrizli drvenariju, tako da mu nije bilo spasa. Saniranje nije uspelo.
Komandant
Na periferiji Han Pijeska bila je od 1980. do raspada Jugoslavije vojna kasarna, odnosno objekat planinskog tipa u kome je boravila 228. brdska brigada tzv. „R“ sastava sa desetak starešina i 30-40 vojnika koji su održavali opremu brigade. Poslednji komandant te brigade bio je tada potpukovnik Dragoljub Milošević, trenutno u Hagu kao optuženik.
U proteklom Odrambreno-otadžbinskom ratu, tu je bio smješten Glavni Štab Vojske Republike Srpske. Posle rata, kasarna je vrlo malo korištena, a međunarodne snage su čak sumnjale da se tu krije Ratko Mladić. Danas kasarnu čuvaju pripadnici OSBiH.
