Када се говори о Хан Пијеску ваља разлучити то мало мјесто на висини од 1107 метара између Сокоца и Власенице од подземног војног објекта „Црна Ријека“, удаљеног од градића десетак километара узбрдо до брда Жеп. Постојање тог објекта била је строго чувана државна тајна. Сем густих столетних стабала са крошњама које потпуно заклањају небо, добија се утисак да, сем звериња, нема ничег другог. Међутим, до рата у Босни није се знало да се на том терену, у народу званом Црна Ријека, у утроби Жепа налази командно место Врховне команде оружаних снага бивше Југославије. Опремљено за то време (од 1960. до краја 1970. године) најмодернијим техничким достигнућима и грађено готово идентично као командно место у Топчидеру, о коме се понешто сазнало након недавне трагедије, односно убиства двојице војника стражара, чувара тог објекта.
„Да се на поменутом простору Црне Ријеке нешто градило указивали су и данас видно истакнути знаци којима се људи упозоравају да су ушли у забрањену зону“, каже саговорник „Времена“ који је као старешина ЈНА својевремено више пута боравио на том терену и командном месту. „Хан Пијесак и околина били су једна од пет забрањених зона у бившој СФРЈ, тачније у Босни, бастиону одбране земље. У њој су били смештени главни индустријски војни потенцијали бивше СФРЈ. У Хан Пијеску је према прописима био забрањен боравак странаца, њихово настањивање, а уколико су краће боравили, односно били у посети, морали су да се пријаве, што је омогућавало да буду контролисани. Једноставно, зато што је та зона, као и остале четири, била од посебног значаја. Људи из тог краја, Хан Пијеска и околине, веровали су да се градила фабрика муниције и поџемно складиште јер су знали да војска обезбеђује цео крај. Сличан објекат налазио се и у ширем рејону Коњица, долини Неретве, односно Борачких језера, али је ту била велика поџемна фабрика муниције коју су касније запосели ХОС-овци“, каже саговорник „Времена“.
Објекат Црна Ријека је, поред природног окружења, додатно маскиран, тако да је био неприметан, како из ваздуха тако и са копна. „Верујем да и данас постоји више скривених улаза и излаза такође неприметних. Постојала је и једна неугледна дрвена барака из које се поџемним путем улазило у објекат у коме иначе нема спратова ни степеница. Све је на једном нивоу. Неупућен човек би у њему залутао као у лавиринту. Наравно, у објекат се улазило искључиво са пропусницом, с тим што ни с њом није могло свуда да се иде. Само је мали број људи могао да се креће куд хоће, односно само врх команде – командант и његов колегијум. Осетљиве тачке, на пример, дактило-биро, просторије радио и осталих веза, кабинет и спаваћа соба врховног команданта били су под посебним мерама војне безбедности. Црна Ријека у брду Жеп била је заштићена и од нуклеарних удара, како споља тако и од евентуалних поџемних нуклеарних експлозија. Градитељи су објекат заштитили еластичним системима, потпуном изолацијом и са више уграђених блиндираних врата која се према потреби херметички затварају онемогућавајући на тај начин евентуалан продор бојних отрова. Будући да су ходници који се нагло ломе лево и десно веома дуги, постоје омања возила на електрични погон како би се што пре стизало до одређених пунктова. Све у свему, реч је о потпуно аутономном објекту опскрбљеном свим неопходним резервама провијаната, горива, воде, како техничке у базенима тако и пијаће, и свиме што је неопходно за веома дуг боравак. У њему је могло да се остане непуну годину дана. Постоји, такође, напомиње наш саговорник, посебан систем вентилације која се иначе споља готово не примећује. Ти отвори имају специјалне филтере за неутралисање бојних отрова. Кад се објекат комплетно затвори, укључује се тзв. одисни систем, који индиректно омогућава прилив свежег ваздуха. Иначе, у Црној Ријеци унутра нема складишта оружја и муниције. Свако ко је био у објекту носи само своје лично наоружање.
Неуспело санирање
Пре Другог светског рата у старој четинарској шуми близу Хан Пијеска Карађорђевићи су имали омањи летњиковац, заправо вилу саграђену у планинском стилу. Према причама мештана, ту је био склоњен принц Ђорђе Карађорђевић после неког ексцеса. Заправо, кад је свог ордонанса затекао да му кришом отвара пошту, ударио га је пљоштимице сабљом по глави те је несрећник нешто касније и издахнуо. Та вила је крајем Другог светског рата изгорела, али је војска ЈНА, односно Гарда, у истом стилу подигла планинску кућу која је имала карактер доста скромне резиденције. Званично се звала Резиденционални војни објекат, који је касније припао Команди Армије у Сарајеву. У том објекту били су сачувани неки делови намештаја, спаваћа соба краљице Марије, као и трпезарија, столице, есцајг… Резиденционални војни објекат, који су иначе људи из тог краја и даље називали Краљева вила, посећивали су припадници ЈНА, организовали вечеринке, другарска окупљања, викенде… Објекат су, међутим, и поред два војника који су га увек чували, напали црвоточци, изгризли дрвенарију, тако да му није било спаса. Санирање није успело.
Командант
На периферији Хан Пијеска била је од 1980. до распада Југославије војна касарна, односно објекат планинског типа у коме је боравила 228. брдска бригада тзв. „Р“ састава са десетак старешина и 30-40 војника који су одржавали опрему бригаде. Последњи командант те бригаде био је тада потпуковник Драгољуб Милошевић, тренутно у Хагу као оптуженик.
У протеклом Одрамбрено-отаџбинском рату, ту је био смјештен Главни Штаб Војске Републике Српске. После рата, касарна је врло мало кориштена, а међународне снаге су чак сумњале да се ту крије Ратко Младић. Данас касарну чувају припадници ОСБиХ.
