Данас се све више уважава наметнуто мишљење да су припадници Војске Републике Српске били искључиво Срби. Понекад неоправдано тако говоре и високи званичници и вјерски службеници. Споменици палим борцима ВРС из Одбрамбено-отаџбинског рата највише су прављени по хералдичким и историјским принципима који заступају само огромну већину припадника Војске Републике Српске, Србе.
Почетком рата, а посебно по оснивању Војске Републике Српске, свим припадницима других народа поред Срба, било је понуђено да остану у Војсци Републике Српске као активни или резервни сасатав. У Крајини, Посавини и Семберији је то посебно било истакнуто па су чак и цијеле бригаде и батаљони били састављени од огромне већине несрба, у саставу ВРС.
У дијеловима Источне Републике Српске, од Зворника до Требиња није било у изазито великог броја Муслимана који су остали у Војсци Републике Српске, али Хрвата и других Католика јесте. Посебно је то било на подручју под контролом Сарајевско-романсијког корпуса. Познато је да је Сарајевско-романијски корпус спашавао Хрвате из Вареша, који су преко Сокоца и Романије бјежали од најезде Алијиних војника. Сарајевско-романсијки корпус активно је сарађивао и са Хрватима из Кисељака, Крешава и Витеза. Спашавао је Хрвате из Коњица, Зенице и Бугојна.
Почетком Муслиманско-хрватских сукоба 1993.године, у Сарајеву, тачније Ступу, око 550 хрватских војника предало се Србима. Око 60 њих са својим породицама, остало је на страни Сарајева које је било под контролом СРК (ВРС) и наставило борбу у редовима ВРС.
Прије тога, на подручју свих општина Сарјевско-романсијске регије, скоро сви Католици остали су да се боре у редовима ВРС. Апсолутно поштовани као једнаки, дијелили су судбину народа цијеле Сарајевско-романијске регије. Многи од њих обављали су и високе командне дужности, а посебно треба истаћи пуковника Антуна Синковића, команданта паљанске касарне. На сарајевском ратишту било је и Словенаца, Мађара, али и добровољаца Пољака, Италијана, Словака.
Укупан број Католика у редовина Сарајевско-романијског корпуса био је између 450 и 600 припадника. Десетине њих је јуначки погинуло за одбрану својих кућа, породица и Републике Српске. Многи су рањени или одликовани. Негдје су ратовала чак по три брата Хрвата у различитим јединицама Сарајевско-романијског корпуса. Већина преживјелих бораца и данас живи на нашој регији. То су породице: Бабић, Слишковић, Маријановић, Товаровић, Кајзер, Слишић, Хорват, Херцег, Ђапић, Топић, Рупел, Салошевић, Синковић, Марић, итд…
