Психијатријска болница у Сокоцу или како гласи њено пуно име: Јавна здравстваена установа, специјална болница за психијатрију ,,Соколац“ на Сокоцу, је започела свој рад далеке 1958. године као установа за збрињавање хронично душевно обољелих лица.
Од тог времена болница је прошла педедесетогодишњи пут познате и успјешне психијатријске установе у бившој Југославији.
Од 1993. ради у склопу Клиничког центра Источно Сарајево, а године, 1998. улази у концепт и програм мреже заштите менталног здравља у заједници.
Данас, то је савремена здравствена установа секундарног нивоа, која се бави лијечењем, рехабилитацијом и ресоцијализацијом пацијената са акутном и хроничном патологијом.
Клиника посједује и одјељење за форензичку психијатрију, што је чини тренутно једином установом овог типа на подручју Републике Српске и БиХ.
Едукација и стручно усавршавање кадра, као и њихово учешће на стручним скуповима, те теоријско-практични рад су континуирани, интензивни и запажени. Психијатријска клиника служи и као наставна база за студенте Медицинског факултета у Фочи и Филозофског факултета у Палама.
Клинички центар Источно Сарајево је у фази реорганизације. Влада РС је донијела одлуку о подјели КЦ Источно Сарајево уз оснивање нових здравствених установа. Правилником о категоризацији болница, Психијатријска клиника у Сокоцу, ће пословати под називом ЈЗУ „Психијатријска болница Соколац“. У току је израда нормативних аката Установе.
Ова психијатријска установа је смјештена у непосредној близини града, на удаљености од 2 км и њен локалитет је задовољавајући.
Капацитет клинике је 200 кревета. Клиника је конципирана по систему павиљона, односно засебних објеката са посебним намјенама, односно одјељењима. Рад је организован кроз 6 одјељења и Радноокупациону терапију.
Историјат
Одлуком Извршног вијећа Народне Републике БиХ, основана је (1958) Психијатријска болница Соколац. Почела је да ради 1960. године. Право оснивача болнице преузео је Народни одбор општине Соколац у мају 1962. године. До маја 1964. болница је пословала под називом „Болница за душевне болести Соколац”, а од те године послује као Психијатријска болница Соколац.
У просторијама бивше војне касарне, коју је изградила Аустроугарска, са корисним простором од 3.000 м², смјештена је Психијатријска болница Соколац. Смјештајни капацитет болнице био је 180 болесничких постељина. Тих првих година у болници је радило 40 људи, од којих један љекар опште праксе и два болничара, а остали запослени чинили су помоћно техничко особље. Током времена болница је кадровски јачала, а смјештајни капацитети су проширени. Развој ове медицинске установе може се подијелити у неколико периода: током првог периода вршена је интензивна градња, јер су потребе у републици за психијатријским смјештајем стално расле. Захтјеви за бољи смјештај болесника такође су стално расли. У том периоду изграђена су три објекта за смјештај болесника, ресторан за болеснике, ресторан друштвене исхране, објекат за терапију болесника, објекат за смјештај администра ције, као и потребни инфраструктурни објекти.
Капацитет болнице повећан је на 380 лежаја. У том периоду побољшана је квалификациона структура запослених. Године 1970. било је запослено 172 радника, од тога четири љекара специјалиста из неуропсихијатрије, седам љекара на специјализацији и 23 медицинске сестре.
У сљедећем периоду повећан је број стручних кадрова, те смјештајних капацитета на 501 лежај. Објекти су имали 800 м² укупне површине. У болници је радило 25 љекара, од којих 13 специјалиста неуропсихијатрије, 10 здравствених радника са вишом стручном спремом и 88 са средњом стручном спремом. У овом периоду изграђен је објекат, Завод за форензичку психијатрију, који није предат болници на коришћење. Ускоро је избио грађански рат у Босни и Херцеговини (1992) и од тада болница егзистира у тешким условима. Извјестан број кадрова ангажован је на раду у болници Главног штаба ВРС, која се налазила у Подроманији. На раду у Психијатријској болници остала су четири љекара и 20 медицинских сестара. Велики број болесника напустио је болницу, неки нису преживјели тешке услове без лијекова, гријања, добре исхране.
У том периоду на лијечењу је било 250–300 болесника. Послије завршетка рата, захваљујући донацијама хуманитарних организација, побољшани су услови за рад. Неки објекти су реновирани, реконструисана је топловодна мрежа, замијењена телефонска централа. Због трансформације у здравству смањен је болнички капацитет на 200 лежаја. Болница је ушла у састав Клиничког центра Медицинског факултета Источно Сарајево. Године 2001. било је запослено 139 радника – девет љекара специјалиста из неуропсихијатрије. Обезбијеђени су потребни услови за смјештај болесника и рад запосленог особља.
Директори ове установе били су: др Иво Млинарић, др Ахмет Миројевић, др Будимир Бранковић, др Драгољуб Гавриловић, др Стеван Маринковић, др Станоје Свиленковић, др Радован Бањац, др Веле Кргушић, др Недељко Боровчанин, др Слободан Ђокић, др Војислав Кековић, др Момир Јанковић, др Мирјана Ђерић, др Снежана Самарџија, др Радица Ћеранић, др Веселин Печеница.
Аутор: Радован
