У колективном сјећању сарајевских Срба, али и многих других, заузео је неизбрисиво мјесто као војни свештеник у униформи, са крстићем на вуненој капи.

У рату је носио чин мајора, а после њега озваничен је као потпуковник. Прота Војислав Чаркић, још за живота је ушао у легенду, по причама које се о њему и данас причају. Мада га мало ко зна по имену, већ углавном по надимку – поп Жућо.

Навршио је 51 годину свештеничке службе, био увијек близу народа у најтежим ратним временима, а и данас је остао прави народни свештеник, кога људи воле јер са њим могу попити чашицу ракије и причати о свему, без страха да ће им се отети нека псовка.

У интервјуу народном магазину Истина, поп Жућо говори о томе колико има стварног у оној легенди о вопра и тандара мандара опијелу, ко му је заиста био веза приликом операције у Сремској Каменици, те колико је пакета помоћи СПЦ послала у Сарајево не бирајући коме ће та помоћ стићи.

Можете прочитати и зашто му је дан изласка Срба са Грбавице дан који никада неће заборавити, како су заснована прва права војничка гробља, у Врањешу и Миљевићима, те какоје спашавао животе муслиманским заробљеницима.

Посебан дио заузима прича о почетку градње цркве на Грбавици, коју су благословили српски и руски патријарх, те томе да је Поп Жућо био први свештеник који је ушао и неку руску војну јединицу, а да је баш у Српском Сарајеву први пут након Октобарске револуције батаљон руске војске (у саставу УН) направио смотру за једног руског патријарха…