Iz knjige „Dnevnik ratnog hirurga” Dr. Miodraga Lazića
25. april 1994. godine.
Ratna 1994. godina. Moja priča se zove Dragan Josipović. Starešina Vojske Republike Srpske, komandant slavne brigade Sarajevsko-romanijskog korpusa. A tamo negde, u Srbiji, u pitomoj Vojvodini, njegove četiri devojčice. Heroj, vitez i Sinđelić, komandant slavne Ilijaške brigade, udarna pesnica, čelik i srce bitke za Drinu i Goražde, osvetnik drinskih krvavih talasa. Ovo je moja priča o jednom čoveku, o živom heroju, heroju rata, koji čuva Srpstvo svom silinom vekova i krvlju predaka. Od njega se neprijatelju krv ledi. Čovek, otac četiri devojčice, došao je da se bori za srpski narod.
Borio se na najtežim ratištima, uvek na prvoj liniji, uvek napred. Ponekad i nekoliko stotina metara iza neprijateljske linije. Bog za svoje borce, uvek ispred njih i sa njima. Krajišnik po rođenju, Jugosloven po državljanstvu, borac VRS. Vole ga svi. Borci obožavaju. On je otelotvorenje svih srpskih junaka. Nema ga na televiziji, radiju, u novinama. Uvek u snopu vatre i neprijateljskih tromblona. Njegovo ime je legenda i sigurnost, i zato, Bože, čuvaj ga za ovaj narod i ovu zemlju! On je poslednji Mohikanac i Don Kihot, on je Obilić i Kosančić. On je srž Srpstva i, prosto, on je junak. Sinoć je došao sa Goražda, danas je u bolnici, u poseti svojim ranjenim borcima. „Najobičnijim od običnih boraca”. Ali to su njegova deca, njegovi borci.
Sedeo je kod mene, u sobi gde živim, u bolnici. Pričali smo, pričali obične priče, dva obična čoveka, istih sudbina i misli. Pričali o deci, o ljudima, o našim sudbinama, o onome što nas čeka, i gde smo. Skuvali smo kafu. Obojica pijemo dosta slatku. Hirurg, dve godine u ratu, u krvi do kolena, i heroj – ratnik, dve godine u vatri i smrti. Sede sami, kuvaju kafu, u sobi koja je slična onim studentskim.
Nasmeja se što spavam na dvosedu i moram kao produžetak staviti stolicu, za noge, jer je ležaj suviše kratak. A ja pomislih – kada i gde on spava? U zadnjih dvadeset pet dana jedva da je jednom skinuo čizme. To je borac i komandant što ostvari mnoge pobede.
Pričali smo obične ljudske priče, a ja zapamtih: „Jedva kupih deci polovne knjige”… ili: „Kada zaspim, a zazvoni poljski telefon, prvo u strahu pomislim da mi javljaju da je neki moj borac ranjen, ili poginuo. ” Dragane Josipoviću, i Tebi i sebi želim da stignemo do svog cilja, do svojih ideala, svojih verovanja. Dok je takvih kao što si Ti, dok je Tebe, dok je srpskog naroda i srpskih boraca, idemo napred, i verujemo!
Još nešto, priča o Tebi je moja prva priča o pojedincu. Ostajem dužan još jednu, priču o čoveku kojije dao svoj život za narod i Otadžbinu, i koji već živi u legendi: priču o Zoranu Borovini.
Popismo kafu sa po dve kocke šećera. Nisi hteo da popiješ rakiju – reče da piješ samo van rata, ili kad odeš kući. A kad si zadnji put bio kod kuće?
Ležerno, u maskirnoj uniformi, potamneloj od prašine, blata i znoja, ali s pečatom snage u živim borbenim očima, Josipović sede u vojni auto, mahnu, i ode. Gde?
Dragan Josipović je odlikovan Karađorđevom zvezdom VRS.
