Страдање у Корићкој јами

0
1000

Кад је Шериф Чампара из Куле Фазлагића пошао с бременитом женом у Билећу, бијаше кијамет, страшна мећава дочека их на Коритима. Даље се није могло, али срећом по њих, примио их је у кућу Милија Бјелица.

Код њега су остали више од десет дана. Ту му се жена и породила, и донијела на свијет Мухарема. Држале их Бјелице „као мало воде на длану” све док се снијег истопио. Кад су кренули, захвали се Шериф Милији и рече да ће му се одужити за гостопримство.

Десетак година касније, над јамом у Коритима погледаће се у очи њих двојица. Милија свезан жицом, а Шериф с пушком поред њега.

„Ево да ти вратим онај дуг, Милија!” , рече Чампара и опали из пушке. Кугла прође Милији кроз раме. Прије него је пао у јаму, осјетио је бајонет у леђима.

Сутрадан је, самим чудом, извађен из јаме жив. Нису га дотукли ни пушка ни бајонет, нити бомбе које бацише крволоци, прије него одоше са јаме.

Дало му се да живи, да прича…

Тачно педесет година касније, на одслужењу редовног војног рока, у истој спаваоници, кревет до кревета, наћи ће се Милијин унук и Мухаремов син.

У току прозивке, обојици у ушима одзвања презиме оног другог.

Небојша први отпоче разговор да чују сви.

„Земљаче, је ли ти у роду ишта Шериф?”
„То ми је дедо.”
„А је ли ти дедо причо о мом ђеду Милији Бјелици и Корићкој јами?”

На томе се завршило. Можда би млади Чампара нешто и одговорио но га официр свјесно прекиде.

Истог дана је прекомандован у другу касарну. Нови рат је куцао на врата бивше државе…