Септембар је месец када је широм Србије највише окићених капија, а трубачи имају пуне руке посла. Велике свадбе са неколико стотина званица део су српске традиција, а многи стари обичаји поштују се и данас. Предводник сватова увек је брајкатар који поносно држи тробојку,иде на челу колоне и махом је то најбољи неожењени младожењин друг.
Међутим, кад су се веначавили Јована из Рудог у Републици Српској и Никола из Чачка то је ипак било мало другачије. По лепу младу дошло је ни мање, ни више, него чак пет барјактара и то обучених у народну ношњу.
„Никола и ја смо одувек били традиционални, поштовали смо и поштујемо нашу веру, обичаје, па и поједине обреде. Није се о томе некада без разлога водило рачуна. Желела сам да изађем из породичне куће, желела сам да дођу сватови по мене, сватови са што више барјактара, а да ме родитељи и брат, заједно са осталим свадбарима испрате“, рекла је за РИНУ невеста Јована Лазовић, сада Ружичић.
Знала је да су у Чачку мало другачији обичаји и да имају само једног барјактара. Свом будућем супругу рекла је да се то код њих разликује, у зависности од краја до краја, али да је барјактара увек много више и непаран број. У Рудом су барјактари сви младожењини први рођаци и зетови.Нема ништа лепше него када се у сватовској колонио завиоре барјаци. Младожењи се то допало. Свакако је ту било пет добрих другара које није желео да раздваја.
„Убрзо смо им то и саопштили. Знам само да су се јако обрадовали и да су били почаствовани.Убрзо је један од барјактара предложио да у ношњи иду по младу, што је нас одушевило. Деверу и старом свату се та идеја такође допала, па су и они решили да ураде исто. Изабрали су најлепше ношње и та слика кад су долазили по мене је нешто најлепше што сам до сада доживеле. Кренуле су ми низ лице сузе радоснице“, искрена је Јована.
Ови новопечени мледници упознали су преко фолклора, јер су обоје играли у Културно-уметничким друштвима у свом граду. Њихова свадба, по свим обичајима и потујући традицију,трајала је два дана и имали су 400 гостију. У Рудом је весеље било испод шатре и то по младиној жељи,а други дан у ресторану.На обе стране китила се капија бршљеном, тилом и цвећем.Сватове су сачекали младини брат,тата и деда, а они су на муштулук послали три барјактара, девера и старог свата.Међутим, ни након тога, сватови нису могли проћи скроз капију. Младожења је морао погодити јабуку, која је била подигнута високо, небу под облаке.
„Под шатором 250 људи, а ја сама у соби. Признајем да сам плакала док је отац говорио и признајем да је све било јако емотивно. Под тремом сам чекала када ће брат доћи по мене и када ће ме извести пред девера.Из братове руке предата сам у руку девера. То није без разлога. Некада се веровало да је девер у мужевљевој кући оно што је брат у оној у којој одрасташ. Ја верујем да и данас тако треба на то да гледамо и да се сви међусобно слажемо.Држећи девера за руку, стигла сам и до Николе, који ме чекао са сузама у оку, које је једва скрио. Успела сам да исконтролишем емоције јер сам једва чекала да га загрлим „, прича Јована.
Срца су им била пуна када су видели да се све поклопило и да је све онако како су замишљали. Треме је и даље било јер су знали да је пред њима тек велики задатак.
„Време за полазак сватова и одазак младе је некако брзо прошло. Тада је обичај да се млада не окреће више. Можда ми је тада било најтеже. Ближњи прилазе, сузе некако иду, емоције навиру… Тек тада човек схвати да је прешао праг… Праг једне куће у којој је одрастао, сазрео и провео најбезбрижније дане, одлазећи и прелазећи праг друге куће чије презиме узима и у чијем дому ће породицу да ствара“, рекла је Јована.
Венчање у манастиру свакако је један од најлепших момената њиховог венчања, јер како каже, знала је да се тада пред богом заклињу на вечнњу љубав.
„Оно најважније – моја слава више није Никољдан, сада је Ђурђевдан. Прво што сам урадила – пољубила сам икону, окитила је и помолила се Богу да благослови наш заједнички живот“, додала је за крај млада.
/Курир/
