Импресиван говор Ибрахима Траореа у УН-у – 057.ГР

Импресиван говор ИБРАХИМА ТРАОРЕА у УН -у Говор који је одржао Ибрахим Траоре у УН-у и који се баш и није свидио свима \“Поштовани делегати, шефови држава, вође нација, уважени представници народа великих и малих, поздрављам вас не као каријерни дипломат нити као човјек одгојен за банкетне дворане и руковања. Не долазим вам говорити увјежбаним језиком углађене политике. Долазим вам као војник свога народа, као чувар рањене земље, као син континента који је носио крст свијета, али никада није носио његову круну. Моје име је капетан Ибрахим Траорé, предсједник Буркине Фасо. Данас говорим не само у име 22 милиона душа у својој земљи, већ и у име континента чије су приче искривљене, чија је бол занемарена, а чије је достојанство опетовано продано на олтару страних интереса. Африка није просјак. Африка није бојиште. Африка није ваш покусни кунић, ваша лутка, ваше складиште сировина. Африка се не диже да би клекнула, већ да би стала на ноге. И данас пред овом великом скупштином народа кажем: Африка неће клекнути. 1. О лажној великодушности глобалне политике Деценијама сте нам пружали помоћ једном руком, док сте нам другом исисавали крв. Градите бунаре у нашим селима, док ваше корпорације исушују наше ријеке. Донирате цјепива, али патентирате лијекове. Говорите о климатској акцији, а настављате финанцирати оне који пале наше шуме и исушују наша језера. Каква је то великодушност? Она која храни уста, али гуши глас. Она која човјека одржава на животу таман толико да остане овисан. Нисмо слијепи на то лицемјерје. Будимо јасни – нисмо незахвални на искреној хуманитарној помоћи, али одбацујемо свјетски поредак који прерушава израбљивање у партнерство. Одбацујемо финанцијске институције које једином руком посуђују, а другом отимају суверенитет. Африка више не жели милостињу – желимо правду. Желимо контролу над властитом судбином. 2. О колонијалним ланцима и њиховим модерним насљедницима Наше ране нису започеле с нама. Оне су наслијеђе империјалне лудости која нас није гледала као људе, већ као јефтин терет, као радну снагу. Моји преци нису били питани када су се карте цртале равналима и компасима у Берлину. Границе Буркине Фасо, као и многих афричких земаља, нису обликовали наши преци, већ људи који никада нису крочили на наше тло, који нису знали ништа о нашим језицима, племенима ни духовима. Данас колонијализам има ново лице – носи одијела, организира форуме, потписује уговоре у Женеви, Паризу и Wасхингтону. Али и даље узима без пристанка, и даље наређује умјесто да дијалогизира, и даље ушуткава умјесто да слуша. Ако желите говорити о миру, почнимо тако да одбацимо ароганцију идеје да мир можете научити само ви. 3. О искориштавању ресурса и миту о развоју Називате нас \“земљама у развоју\“ – као да нас стољећа крађе нису уназадила, као да злато из наших земаља, дијаманти из наших ријека, нафта под нашим ногама, нису градили небодере у којима ова скупштина сада сједи. Рецимо то јасно: Буркина Фасо је богата. Африка је богата – минералима, културом, мудрошћу и младошћу. Али научили сте нас да богатство мјеримо БДП-ом и извозом. Називате то развојем кад страна твртка посједује 90% рудника злата на нашој земљи. Називате то напретком кад ваше сигурносне снаге чувају руднике кобалта, али не и школе за нашу дјецу. То није напредак – то је пиратство с легалним документима. Од сада ћемо развој дефинирати властитим ријечима – развојем који ставља дјецу у учионице, а не минерале на бродове. Развојем који поштује земљу, народ и душу нације. 4. О суверенитету и уплитању Зашто кад афричка земља доноси неовисне одлуке, ви нас називате нестабилнима? Зашто кад тражимо војну сурадњу изван колонијалне сфере, то називају пријетњом? Буркина Фасо је одлучила крочити путем суверености. То није пријетња миру – то је декларација зрелости. Више нисмо под вашим скрбништвом. Више нисмо млађи партнери у дипломацији. Ми смо слободан народ. Ако нека нација изабере партнере који је поштују, а не искориштавају, то није побуна – то је мудрост. Нека буде јасно: ни једна страна сила неће диктирати савезе Буркине Фасо. Наше ће се односе темељити на узајамном поштовању, а не на повијесној кривњи или сувременим пријетњама. 5. О тероризму и лажним ратовима Питате се зашто има насиља у Сахелу. Питате се зашто наша младост узима оружје. А не питате се тко има користи кад наше руднике чувају приватне војске, док су наша села незаштићена. Не питате се како оружје долази у пустиње које немају челика. Не питате се зашто мировне мисије никада не заврше рат. Истина је да су многе \“сигурносне иницијативе\“ за Африку заправо пословни модели. Бескрајни сукоби су постали тржиште, а афричка патња – претплатничка услуга. Буркина Фасо је одлучила прекинути тај круг. Борит ћемо се против терора, али не уз овисност. Осигурат ћемо своју земљу, не по страним диктатима, већ с националним достојанством. 6. О миграцијама и људском достојанству Не желимо да наша младост умире у Медитерану. Не желимо да наши најпаметнији бјеже у земље које су нас некоћ звале дивљацима. Не желимо дознаке – желимо разлоге да наши људи остану. Зашто наши млади бјеже? Не зато што немамо љепоту, већ зато што нас присиљавају да немамо прилику. Не зато што мрзимо своју земљу, већ зато што се наша земља третира као туђе власништво. Миграција није криза – она је симптом ратова које нисмо започели, дугова које нисмо тражили, свјетског поретка који нашим младима говори да вриједе само ако оду. Рјешење није жичана ограда – рјешење је правда. 7. О мјесту Африке у свијету Африка није погрешка коју треба исправити. Африка није пропали континент. Африка је матерница свијета, колијевка цивилизације, чуварица наде за сутра. А опет, учинили сте нас невидљивима у глобалним одлукама које нас дубоко погађају. У Вијећу сигурности УН-а, Африка с 54 суверене нације нема стално мјесто. Каква је то правда? Ви то зовете равнотежом – ми то зовемо издајом. Говорите о демокрацији, а одржавате глобалну структуру у којој моћна мањина има право вета над сновима већине. Више нећемо шаптати у собама у којима заслужујемо говорити пуним гласом. 8. О вјери и духовном достојанству Ми смо духован народ. Прије ваших катедрала наши су преци пјевали небу. Прије ваших мисионара познавали смо језик ријека и законе светих шума. Кршћанство је дошло, ислам је дошао – прихватили смо их не као робови, већ као трагаоци. Али сада питамо: хоће ли црква и џамија стајати с нама – истински с нама – када људе сели похлепа маскирана у глобализацију? Хоће ли ваше проповједаонице одјекивати нашим вапајима, или ће само понављати пјесме моћних? И вјера се мора деколонизирати. Мора ходати с сиромашнима, не с повлаштенима. 9. О јединству афричких нација Ово није говор једне земље – ово је буђење једног континента. Гледате како Мали, Нигер и Буркина Фасо стварају нови савез. Бојите се нашег јединства. Зашто? Јер руши мит да Африка може устати само под вашим наѕором. Уједињујемо се не да водимо рат, већ да водимо достојанство. Да спојимо храброст, подијелимо снагу, заштитимо једни друге кад нам свијет окрене леђа. Панафричанство није сан – оно је наша сламка спаса. И градит ћемо га – камен по камен, срце по срце – с вашим или без вашег одобрења. 10. Младима Африке Дјечаку који продаје наранче уз цесту. Дјевојчици која хода 10 километара да стигне у школу. Дјетету чији је једини избор камен, али сања о звијездама – ви сте разлог зашто се боримо. Не вјерујте лажи да је ваш континент проклет. Ви сте благослов. Не завидите страним путовницама – будите поносни на своје име, своју земљу, своје коријене. Свијет вам можда сада не пљешће, али будућност ће изговарати ваша имена с чашћу. 11. Завршне ријечи Нећемо клекнути. Не долазим прогласити рат – долазим прогласити вољу. Нећемо клекнути пред страхом. Нећемо клекнути пред страним банкама. Нећемо клекнути пред застарјелим царствима прерушене у пријатеље. Африка не тражи мјесто за вашим столом – градимо свој властити. Стол за којим ниједно дијете не једе посљедње. Гдје ниједна нација није ушуткана зато што нема нуклеарно оружје. Гдје се правда не филтрира кроз расу или повијест, већ се дијели као што се дијели дах. То је наша визија. То је наша заклетва. Нека је свијет чује – данас и заувијек: Африка неће клекнути. Хвала.\“