Масивни напад аустромађарских трупа, њих око 200.000, послије претходних неуспјеха Срба на Дрини, односно Мачковом камену, у првој фази је био успјешан.
Тешко преморене, недовољно снабдијевене, без неопходне артиљеријске муниције, под кишом која данима није престајала, промрзле и деморалисане српске трупе се повлаче дубље у унутрашњост земље.
Притом, два дана раније, у ноћи 14. новембра у борбама на Сави код Шапца, командант Прве српске армије генерал Петар Бојовић је рањен. На командној позицији замијенио га је генерал Живојин Мишић.
Опште повлачење српских трупа из правца Мачве, са Соколске планине, Мокре горе, трајало је пут Ваљева, и јужније, пут Ужица.
Уморним и промрзлим војницима, недовољно снабдијевеним обућом, одјевним предметима, цирадама односно шаторским крилима, што би их колико толико штитило од падавина и хладноће, мокрим до голе коже, знатним дијелом је тада овладао очај. Болести и дезертерства нису били ријеткост.
Повлачење је настављено дубље у унутрашњост, послије пада Ваљева, пут десне обале Колубаре. Замисао је била утврђивање на потезу Повлен, Маљен, Сувобор.
У стању очаја, с тешком муком, напуштен је такође Београд, да би линија одбране била одређена на Космају.
Све вријеме је притом пружан жилав отпор колико су околности допуштале.
Аустроуграске трупе међутим заглавиле су се такође, услијед непроходних, и иначе лоших, раскаљаних путева, а и због набујалих вода. Чак је и невелика Колубара, услијед обилних падавнина постала озбиљна препрека.
Наређење српске Врховне команде, смјештене тада у Крагујевцу, било је да се изврши утврђивање на десној обали Колубаре и Љига, а да се мостови на Колубари униште. Лазаревац су Аустромађари заузели 18. новембра.
Пошто је генерал Мишић 26. новембра процијенио да су прилике безизлазне тражи дозволу да повуче трупе на Рудник, што је подразумијевало напуштање Сувобора. Послије тешких преговора са претпостављенима, пријетње оставком, Мишић најзад некако добија дјелимичну сагласност војводе Радомира Путника, заповједника Штаба Врховне команде.
Одступање у складу са процијеном генерала Мишића започело је изјутра 29. новембра пут Рудника и Горњег Милановца. Делом, он је тада поступио самоиницијативно.
Аустроугарска команда дошла је затим до закључка да је српска војска потучена, да је узмак посљедица краха.
Паралелно, српској команди постаје јасно, на основу свједочења заробљеника, да је стање трупа Аутроугарске такође очајно. Владала је општа деморализација, премор, хладноћа. Притом, трупе су биле развучене прекомјерно због конфигурације терена фронта. Чак је и снабдијевање било нередовно.
Тих дана Србима најзад пристиже преправљена артиљеријска муниција, коју су у Војно техничком заводу у Крагујевцу успјели да скрате 2,5 милиметра, у складу с потребама. Такође, упркос општој конфузији ратних околности дјелимично окупиране земље, Државна жељезница Краљевине Србије показала је изненађујућу ефикасност. Преправљена муниција, око 20.000 граната, је тако српској војсци стигла на вријеме.
Пристигла је и извјесна попуна у људству са југа земље. Поред других и легендарних 1.300 каплара из Скопља.
Такође веома важно, српским трупама које су се повукле у складу са замислима генерала Мишића успјело је током неколико дана одмора да се наспавају, осуше, окрепе, снабдеју. Попуна је окончана 2. децембра.
Тих дана међу војнике на линију фронта долази и стари краљ Петар, с циљем подизања морала. Успјешно испоставиће се.
Офанзива, контранапад Срба започиње 3. децембра. И то пут Сувобора, Маљена, ка Ваљеву, како би Аустроугарске трупе биле пресјечене.
Претходно, Мишићев план је најзад усвојила Врховна команда. Тако да је тог 3. децембра услиједила паралелна општа офанзива све три српске армије и Ужичке војске на непријатеља.
Услиједио је крах аустроугарских трупа, и бијег преко Дрине и Саве.
Посљедња стопа ондашње Краљевине Србије ослобођена је 15. децембра.
Пораз аустроугарске војске био је потпун, и запрепастио је тада не само Беч или Берлин, него и савезничке команде. Отприлике двије трећине људства Балканске армије Војске Аустроугарске избачено је из строја.
Српска побједа била је потпуна. Главнокомандујући српске војске регент Александар Карађорђевић додијелио је потом генералу Живојину Мишићу чин војводе, коментаришући: „Требало ми је да одам највеће признање човјеку који није изгубио главу, у вријеме када је други већ нису имали“.
ТАЊУГ
