Професор на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву Миланка Бабић, добитник Вукове награде за 2025. годину, изјавила је да за њу ово признање представља изузетну част, обавезу и потврду да је рад на очувању српског језика, културе и просвјете препознат као важан и друштвено значајан.
Бабићева је истакла да Вукову награду, коју додјељује Културно-просвјетна заједница Србије, доживљава као подстрек да истраје у научном и просвјетном раду, али и обавезу да још одговорније приступа свом позиву.
„Да се и у настави и у науци преданије посветим очувању темељних вриједности нашег идентитета – српског језика, ћириличког писма и у српском језику створене културе. Мислим да смо то дужни сви који тој култури припадамо, а посебно ми чија је то и професионална обавеза“, рекла је Бабићева у интервјуу за Срну.
Бабићева је навела да Вукова награда има посебну тежину јер носи име Вука Караџића и симболички представља континуитет борбе за језик, писменост и просвјету, која и данас, на одређени начин, траје.
„Она повезује више од два вијека прегалачког рада на стандардизацији српског језика коју је Вук започео на најбољим основама српског народног језика и српске народне књижевности настале на подручју и у језику источнохерцеговачког дијалекта, коју је теоријски утемељио и опремио приручницима“, истакла је Бабићева.
Према њеним ријечима, Вукова награда је јасна порука друштву да су знање, образовање, наука и култура вриједности које заслужују поштовање и пажњу.
„Она шаље поруку да труд у овим областима није узалудан и да друштво препознаје и цијени оне који му служе и у границама сопствених могућности доприносе његовом напретку“, констатовала је Бабићева.
ПОТРЕБНА РЕФОРМА ОБРАЗОВНОГ СИСТЕМА КАДА ЈЕ РИЈЕЧ О НАСТАВИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ
Бабићева је рекла да се живи у времену брзих информација, површности и снажног утицаја дигиталних медија, што, како је навела, често оставља мање простора и интересовања за истинско знање и његовање језичке културе код генерација које се формално образују.
Она је навела да је због тога улога просвјетних радника сложена и не своди се само на подучавање, него нужно укључује васпитни рад и рад на томе да се код младих развије критичко мишљење и свијест о значају језика, културе и образовања.
„Живимо у времену и друштву у којем је положај просвјетних радника на свим нивоима образовања деградиран. Многи доживљавају професоре као јефтини услужни сервис и дежурне кривце за разне аномалије друштва, што њихов рад чини још тежим“, сматра Бабићева.
Према њеним ријечима, то најбоље знају учитељи који су прва линија описмењавања, а онда и професори српског језика и књижевности који морају да примјењују разне методе и стратегије да би на квалитетан начин обрадили обимне, неријетко и непотребне наставне јединице, а посебно да би ученике заинтересовали за њихове садржаје.
„У томе је један од главних разлога зашто нам из генерације у генерацију стагнира језичка култура и функционална писменост. Образовни систем се у Републици Српској, када је ријеч о настави српског језика и књижевности, хитно мора реформисати вођењем рачуна о континуитету садржаја од разредне наставе до завршних разреда средње школе“, указала је Бабићева.
УТИЦАЈ ГЛОБАЛНИХ ТРЕНДОВА ДОВОДИ ДО ЗАПОСТАВЉАЊА ЈЕЗИЧКЕ КУЛТУРЕ
Према њеним ријечима, млади препознају вриједност српског језика и ћирилице, али је, нажалост, присутан снажан утицај глобалних трендова који често доводе до запостављања језичке културе.
„Зато је задатак школе и универзитета да код младих развијају свијест да језик и писмо нису само средство комуникације него суштински дио нашег културног и националног идентитета“, навела је Бабићева.
Она је додала да је на том задатку неопходно темељније радити јер је сада, под притиском нових друштвених трендова и животног прагматизма, све мање младих заинтересовано за студирање таквих хуманистичких студијских програма.
НАЈВИШЕ СЕ ГРИЈЕШИ У МЕДИЈИМА И СВАКОДНЕВНОЈ ПИСАНОЈ КОМУНИКАЦИЈИ
Говорећи о језичкој култури у Републици Српској, Бабићева је навела да у јавном простору та култура није на жељеном нивоу.
Она је истакла да се највише гријеши у медијима, на друштвеним мрежама и у свакодневној писаној комуникацији, гдје се често занемарују правопис, стил и нормирани језик.
„Брзо се у школским програмима пролази кроз елементарно описмењавање као да се подразумијева да сви морају самостално да науче течно да читају и пишу оба писма“, додала је Бабићева.
Она сматра да се на малом броју часова књижевности и српског језика обрађује преобимно градиво, наводећи да је, у суштини, мало простора за постављање добрих темеља језичке културе и његовање разноврсних говорних вјештина.
Према њеним ријечима, занемарује се чињеница да су форме причања, препричавања, вођења тематски различитих дијалога врло захтјевне и да им треба посветити више пажње него што се то чини, јер од вербалних вјештина у многим професијама зависи и лични успјех.
„Уз то, занемарује се и вриједност и неопходност развијања љубави према читању. Само они који читају са разумијевањем формирају сопствену базу за добро и функционално изражавање“, напоменула је Бабићева.
БРИГА О ЈЕЗИКУ И КУЛТУРИ ЈЕ ОДГОВОРНОСТ СВИХ, А НЕ САМО ПРОСВЈЕТНИХ РАДНИКА
Бабићева је рекла да је потребно систематски радити на подизању језичке културе, почевши од другачијих наставних планова и програма, сачињених од надлежних образовних институција, констатујући да допринос том општем циљу може дати и одговорнији однос медија према језику.
„На стандардни језик много више утиче публицистички функционални стил, односно његов новинарски подстил, него што утиче књижевноумјетнички, који је у Вуково и поствуковско вријеме био једина база стандардном језику“, додала је Бабићева.
Она је нагласила да је брига о језику и култури заједничка одговорност свих, не само просвјетних радника и научника.
„Језик није само средство комуникације, већ простор нашег памћења, идентитета и духовности“, закључила је Бабићева.
Свечано уручивање Вукове награде требало би да буде уприличено почетком фебруара у Председништву Србије.
