Кренуле су Францетићеве црне легије у прољеће 1942. године према Дрини. Паклене су биле њихове намјере. Мноструми се удружили да испуне оно што је од њих тражио поглавник Павелић и Ендехазија – побити све што носи српско име, поставити шаховницу на обали Дрине, очистити Босну од православља.
У том убилачком походу црнокошуљаша, међу којима су, свједоци казују, најбржи на ножу били муслимани из источног дијела Босне, у Милошевићима и Старом Броду на звјески начин уморено је око шест хиљада српске нејачи – дјеце, жена, старих и изнемоглих. И припадници њемачке армије били су згрожени над стравом и ужасом који су видјели у априлским и мајским данима четрдесет друге.
Хроничари су записали да је тих крвавих дана, да би избјегле руку кољача, са стијења у Дрину скочило чак 320 српских дјевојака. О злочину на обалама Дрине било забрањено говорити у земљи „братства и јединства“. Да се касапини не увриједе. Историчари и приповиједачи су деценијама срамотно прећуткивали страшну истину. Изузетак је био Момир Крсмановић, који је као дијете прошао дринску голготу. Он је, седамдесетих прошлог вијека, на страницама свог дјела „Тече крвава Дрина“ свједочио о језном прољећу 1942. године.
Нападан је, нажалост, и од оних чији су рођени обезглављивани и бацани у мутне таласе Дрине. Пред крај новембра 2008. године, у манастиру Добрун код Вишеграда представљена је књига „Заборављени злочин – Стари Брод“, дјело групе аутора.
Те исте године, уз благослов митрополита дабробосанског Николаја, подигнут је споменик и одржан први помен недужно страдалим Србима. У сваком злочину било је и оних који су остали живи, који су избјегли каму, остали да свједоче, казују о злодјелима . Догодило се то и у вријеме крвавог пира усташа у Милошевићима и Саром Броду. Највећи дио њих данас није међу живима. Понијели су своју муку у вјечност, тамо гдје нема мјеста за оне коју су уживали у убијању. Ових дана забиљежили смо причу осамдесетчетворогодишњег Риста Боровчанина, који живи у селу Педише – засеоку Ракочи.
Тужан је што се о тим језивим догађајима деценијама није говорило, што су мученици били скоро заборављени. Пред вама је Ристово болно сјећање, драги читаоци. „Са седам година сам остао сироче. Отац умро, мајка се преудала и са собом одвела моје двије сестре. Код четрнаест домаћина сам служио, радио даноноћно. Спознао све што прати одрастање малишана без родитеља. Рат је увелико бјеснио на Балкану, убијало се на све стране.
Око половине априла 1942. године, на челу „црне легије“ ударио је Јуре Францетић на православље у источној Босни. Имао сам тада 11 година и све могао рузумјети што су старији говорили. Наша Романија је увијек била на мети окупатора у злим временима. Искупили смо се, сјећам се добро, на парцели Бјелаве, у селу Жуљ. Старији су вијећали, шта је најбоље чинити да би избјегли усташку каму.
Једни одлучили да бјеже у шуме Романије, а нас Јован покренуо према Дрини. У тим тренуцима, када смо остављали своје село на милост и немилост убицама, били су ту и Драшковићи, Мумовићи и други. Срби су тада били заједно, нису се подвојили на четнике и партизане.
Саво Дерикоња, Љубан Нешковић и Борко Радовић организовали су одбрану од зла које је јуришало из правца Кладња, Нишића, Сарајева. Кренули смо, мој пријатељу, другог маја. Нејач, старци, жене, завежљаји са храном и стока заједно, у тужној колони , на путу у неизвјесност. Циљ – мајка Србија. Хиљаде несрећника пошло је тада према Дрини, да спаси голи живот од Францетићевих хорди зла. Прошли Рогатицу, попели се на Горњу Лијеску, простор гдје и данас расту огромна стабла лијеске, дрвеће које штити држава. Ту нас пресрете човјек и упозори да не идемо на мост у Вишеграду, гдје Италијани не дозвољавају пролаз према Србији, отимају оно мало муке што народ носи, и окрећу колоне према Милошевићима и Старом Броду, право на усташки нож.
Кажу да је то био Радомир Нешковић, који се касније прочуо у борби за одбрану српског народа на простору од Романије до Дрине. Послушали смо га и кренули према Милошевићима, гдје смо заноћили. Свиће треће мајско јутро. Хучи Дрина, носи лешеве из правца Вишеграда, гдје је дан раније био покољ српске нејачи. Несрећу је пратила киша, олујни вјетрови, вода ударила на обале, попела се гдје никад није била. На обалама народ, сатјеран у збјегове, нијемо посматра помахниталу ријеку и простор преко Дрине, на коме је тражио спас.
Али, како преко воде. Народа много, скела мало, а усташе с Боричке висоравним спуштају се у свом убилачком походу. Никада не могу заборавити четничког курира, који дојаха на коњу. Јури кроз народ, сав у зноју и говори: „Бјежите људи, ево усташа, све ће вас поклати!“ Убрзо зачусмо топот копита, усташка коњица опколи народ, јуришају крвници на немоћне. Збјег притишћу према води, нема се куд. Многи спас потражише у таласима Дрине, уз јауке скачу у мутну воду. Кољу, одсијецају главе, руке, ноге, очи ваде, расијецају утробу, малу дјецу у вис бацају и на бајонете дочекују. Јауци недокланих несрећника, позив за помоћ… Судбина немоћних у рукама бездушника, монструма, оних што су задојени злом још док су у мајчиној утроби били.
Убијају, стављају поклане у поњаве и у Дрину бацају. Крв тече низ стрме обале и мијеша се пјенушавом водом. Ни сам не знам како сам жив остао у тој кланици. Сјећам се, мој пријатељу, да је вјетар око нас носио оно што су дјевојке спремале за удају, ткале на разбојима. Понијеле несрећнице на посљедње путовање. Завршиле у леденој води Дрине, умирале у језивим мукама. Завукао сам се под већи комад платна изатканог у дугим ноћима романијским, на прелима, покрио се рухом дјевојачким, пао међу поклане моје Боровчанине. И тако остао жив. Судбина је, ваљда, тако хтјела.
У покољу су страдали моји стричеви, стрине, снахе, рођаци, родице… Од мог стрица Павла погину жена Анђелка, снаха Савка, кћери Милана и Милка, унук Мирко. Од чељади стрица Арсена, код кога сам био кад остадох без родитеља, убијени су Даринка, Слободан, Радојка, Ранко, Слободанка. Побише и побацаше у Дрину наших једнаесторо чељади. Гледам, на другој обали Дрине војска у жутим униформама, с пушкама на готовс. Траже да се прекне убијање и Францетића да се појави и заустави покољ. И, заиста, појави се злогласни усташки бојовник, у црној униформи, на коњу путаљу. Учини ми се да је мало погурен. Нареди убицама да стану, да се народ потјера у Стари Брод, што је и учињено. Веле, она војска са друге стране ријеке њемачка и „Недићевци“. Они су зауставили крвав усташки пир. Кажу да је наређење стигло чак из Београда, да су се и сами Нијемци ужасавали оног што су усташе чиниле.
Из гомиле убијених, устајем, обливен крљу. Излазе из кукурузишта поред Дрине преживјели. Видим своју тетку, једно дијете носи на руци, а друго иде поред ње. Угледа ме, није се смјела радовати, као ни ја. Пођосмо заједно према Старом Броду. И поред забране убијања, чим уђосмо у ноћ, на зачељу колоне чују се јауци. Усташе убијају и у Дрину бацају. У Старом Броду окупио се силан народ. Нема клања. Оплакују се убијени. Туже мајке и очеви за дјецом, али гласно не смију. Крвници око њих. Дрина, чини ми се, још гласнија, плаховитија, горопаднија, носи дрвеће, на поломљеним гранама одјећа, стабла покривена косом дјевојачком, стреловито промичу лешеви према равници, путује дринска гробница у низину. Језива слика, крв леди у венама.
Преко Дрине, у чамцу, пређе шест официра, разговарају са Францетићем. Један од усташких официра попе се на велики трешњев пањ и обрати се несрећном народу: „Нема више убијања. У Србију не можете. Примирје је. Организиоваће се повратак вашим кућама. Усташке патроле ће вас пратити на простору под својом контролом. Ко хоће у домобране, може задужити оружје“ – говори официр у црној униформи. Да би заштитили своју нејач, неки Срби одоше у домобране. Сила Бога не моли. Враћамо се нашој Романији. Истим путем, назад, уз стримину, према Боричком платоу. Остављамо мутну и жалосну ријеку и у њој своје најдраже, оне који никада неће наћи смирај у гробљима својих села, тамо гдје њихови преци почивају. Из тог повратка, пријатељу, не могу да заборавим да смо са Сјемећа повели краву, живинче остављено од власника у ратном метежу. Стигла је у колони до нашег Жуља, у коме нађосмо само пепео. Запалили злотвори и кућаре за псе. Нисмо због офанзива бјежали до краја рата. И данас, у осамадесет четвртој години живота, сјећам се тих болних догађаја. У сновима ми долазе страшни призори, често видим у крви своје стричеве, стрине, родице, чујем крике дјевојака, гледам како са високог стијења скачу у набујалу Дрину. Не могу да опростим онима који су забранили да се о том невиђеном злочину не говори. Међу њима, нажалост, су били и Срби, чији су сродници без глава завршили у Дрини. И Францетића је стигла казна – убијен је од стране ослободилачке војске, али, нажалост, његово име се велича и данас у БиХ. Једна улица, чујем, у западном дијелу Мостара носи име вође злогласне „црне легије“.
У минулом рату више јединица хрватске војске убијало је српску нејач под именом усташког зликовца. Радује ме да је дошло вријеме у коме се бар слободно може говорити о нечувеном злочину, убијању на коме би позавидјели и кољачи у јасеновачком логору. Радује ме што су општине Рогатица и Вишеград, уз огромну помоћ Српске праославне цркве, у Старом Броду саградиле спомен-обиљежје постардалим у прољеће четрдесет друге, што ту има спомен-капела у којој се могу свијеће запалити и помолити за душе мученика, што на тај свети простор долазе млади, унуци и праунуци звјерски убијених. Одлазим и ја на то мјесто страдања. Увијек ми се душа стегне, срце хоће да искочи када се сјетим тих крвавих догађаја. Они ће ме пратити све до смрти, до посљедњег тренутка мог овоземљаског живота.
„Хвала ти, пријатељу, што забиљежу ову моју тужну причу. Да се зло не заборави, јер заборав је тежи и од смрти“.
Palelive
