Саво Влачић и Небојша Дупљанин, косци са Хан Пијеска, мјеста које је од давнина познато по добрим козбашама, већ петнаестак година су у врху листе успјешних на свим манифестацијама кошења траве ручном косом од Сурдука у Војводини до Мркоњић Града и Шипова.
У новије вријеме славу овог краја проносе косци Малог Поља, Берковине, Пјеновца и Краљева Поља, међу којима су и Влачић и Дупљанин.
Влачић је овогодишњу сезону, како прича за Срну, започео Даном косидбе у Сурдуку код Старе Пазове, гдје је добио награду за посебног косца, а завршио освајањем првог мјеста на њему најдражој Калиновачкој олимпијади на Гвозно пољу.
– Обишао сам скоро све манифестације кошевине од Словеније до Србије, али је ова на Гвозну у Калиновику најбоље организована – навео је Влачић.
На 35. „Данима косидбе на Балкани“ у Мркоњић Граду почетком јула имао је друго излазно вријеме, али се није нашао међу прва три, јер, како је навео, „у тој комисији за оцјењивање није имао члана који би гласао за њега, што се, нажалост, често дешава на оваквим манифестацијама“.
– Ми идемо самостално, а не преко неког удружења, тако да немамо свог члана у жирију и увијек остајемо кратких рукава када је ријеч о наградама, иако скоро увијек имамо добро излазно вријеме – нагласио је Влачић.
Ове године први пут нису учествовали на косидби на Рајцу код Љига, одакле је Влачић прошле године понио трећу награду, иако је, како је рекао, своју парцелу покосио за минут и 19 секунди, те био бржи од свих и имао добар квалитет.
Он је са својим комшијом Небојшом Дупљанином ове године подијелио треће мјесто на Дану косидбе „Романија 2025“, а истог дана су освојили и прво мјесто у екипном такмичењу, што их посебно радује.
Дупљанин је задовољан косидбом на Сокоцу, односно својим временом и квалитетом кошевине, иако је трава на парцелама у Брезјаку због суше била „тешка“.
Овај косац је у Сурдуку освојио друго мјесто, а на „Данима међаша“ на планини Јагодњи код Љубовије му је припао побједнички пехар.
– Косац спреман за такмичење мора да воли овај посао, да има добру косу, квалитетну белегију којом извлачи оштру жицу, али и добра леђа да поднесе широк мах, тежак откос и незгодну косаницу – навео је Дупљанин.
Према његовим ријечима, данима косидбе се на најбољи начин чувају некадашњи народни обичаји смиривања љетине уз помоћ мобеника, на којима је први косац за награду добијао најбољи дио јагњећег печења, што је дио баштине, посебно у вишим планинским крајевима, када се трава косила ручним косама све до средине августа, односно до празника Макивије /Свети мученици Макавеји/.
– `Макивије косе о чивије, а српове за репове`, говорили су људи у овим крајевима, што је значило крај кошевини, а почетак жетве жита. Сада су друга времена и та изрека иде у заборав – подсјетио је Дупљанин.
Садашњим косцима, како су навели обојица, недостају старе добре косе какве су седамдесетих година прошлог вијека на Романији биле познате као „мркоњићке“, а најбоље међу њима биле су од ковача Хамдије Мујкића из Мркоњић Града.
– То су биле косе које су се најбоље показале на нашој љутој романијској трави и ми их још користимо, иако смо их наслиједили, док се сада, углавном, користе косе које кују браћа Бухић у Босанском Петровцу – навели су косци са Хан Пијеска.
