Некада предсједник Хрватске у два мандата и посљедњи предсједавајући Предсједништва бивше СФРЈ Стјепан Месић каже да је државна политика одговорна за то што млади у Хрватској ускраћени за окрутну политику њихових предака и зато данас узвикују усташки поздрав „за дом спремни“.
Месић је у опширном интервјуу за портал хрватског недјељника Новости говорио о обиљежавању Дана побједе против фашизма у Хрватској и Европи, као и о недавној годишњици обиљежавања пробоја логораша у Јасеновцу, којој је присуствовао.
Сматра да је „јасеновачка комеморација претворена у једну пристојну литерарну, односно религиозну манифестацију где се подсјећа и на оне који су чинили злочине, као и на њихове невине жртве.
– И то је то. Не видим улогу државе, осим што је дозволила да се на такав начин обиљежава највећа трагедија на нашим просторима, и то од самог формирања музеја кад су из музејске збирке избацили маљеве и ножеве којима су убијане жртве. Тадашњи аутори тај су свој поступак објашњавали ријечима како наводно није добро да мала деца виде ту бруталност убијања, те ужасе – навео је.
Млади су, истиче, на тај начин остали ускраћени за окрутну истину наших предака и зато данас узвикују усташки поздрав.
– Млади морају знати ту страшну истину која се догодила у Јасеновцу како се никад више такво људско зло не би догодило. Млади морају знати да у НДХ није постојао само један концентрациони логор, Јасеновац, него је постојало и Јадовно, који чак није био логор окружен жицом, већ чисто губилиште, постојали су дјечји логор Сисак, Јастребарско, логор Даница, Стара Градишка… – указао је Месић.
Истиче да покушаји изједначавања и довођења у блиски контекст Блајбурга и Јасеновца, прављења Блајбурга највећом трагедијом хрватског народа је „чиста, бесрамна ревизија“.
– У Блајибургу је погинуло само 13 злочиначких, непријатељских војника који су кренули у пробој јер су знали да ће одговарати за своје крваве злочине. Блајбург је био само капитулација квислиншке војске која је била на страни фашизма с највећим оптерећењима бруталних, ратних, усташких злочина које људски ум тешко може појмити, при чему свакако не негирам злочине освете, па и масовне, каквих је било практично у свим до тада окупираним земљама Европе – навео је Месић.
Истакао је да у службеном протоколу у Јасеновцу, па чак ни у изјавама политичких званичника новинарима, није споменут Холокауст, а камоли геноцид на Србима, оценивши да је „службена политика добро развила негацију геноцида над Србима“.
– Неспомињање Холокауста и геноцида над Србима не смета само онима који промовишу неоусташку политику. Само слијепац може негирати геноцид над Србима. Ако је било организовано неколико концентрационих логора, ако су поубијана цијела села, очишћени цијели простори и ако то није геноцид, уз то кад доглавник усташког покрета Миле Будак изнесе политички декрет: „трећину побити, трећину раселити, трећину прекрстити“, ако то није геноцид, не знам шта је – изричит је Месић.
На питање да ли је требало укинути службене говоре у Јасеновцу, Месић одговара одречно.
– Службени говори нису се смјели укидати. У Јасеновцу, испред Каменог цвијета, у тој злокобној и мучној тишини, мора се знати, мора се гласно изрећи која је то идеолошка оријентација данашње државе. Јесу ли усташе ипак били добри момци? Или ипак нису? Који су народи и зашто страдали у Јасеновцу? Службени говори у Јасеновцу били би одраз наше културе сјећања, суочавања нас са самима собом, нашег цивилизацијског пута – категоричан је.
Сматра да након полагања вијенца, представници државе морају својим ријечима показати где је Хрватска као друштво данас, поготово с обзиром на данашње опасне друштвене појаве неоусташтва кад се млади не либе сплитским улицама корачати с позивањем и дозивањем Хитлерових савезника „ајмо, усташе“ или у Имотском гласно, масовно узвикивати усташки поздрав!
– Морамо признати да су неоусташке појаве у друштву отишле изван свих контрола. И не знам докле ће то ићи. Јер не видим где је и ко је та брана. Пола милиона политички неписмених Хрвата на концерту проусташког пјевача (Марка Перковића Томпсона) довољно говори – констатује Месић.
Подсјећа да се границе Хрватске нису мијењале ни један милиметар и да оно што су ослободили партизани, то су „хрватски бранитељи у посљедњем рату задржали“.
– Не знам шта су бранитељи бранили и обранили више од партизана да се негира улога партизана у стварању данашње Хрватске. Међутим, када хрватске власти у ријетким ситуацијама баш нешто морају рећи о ужасима Другог свјетског рата, као за службени Међународни дан сјећања на жртве Холокауста, углавном се прича о ужасима у немачком концентрационом логору Аушвиц. Радије говоримо о туђим злочинима, него што се суочавамо са својим, с Јасеновцем- истакао је он.
Месић каже да су и њемачки логори били губилишта, али није се умирало на исти начин.
– У Аушвицу је било индустријско убијање људи, а у Јасеновцу најбруталнији начин убијања – маљевима, ножевима. Изнад концентрационог логора у Јасеновцу писало је: ‘ред, рад и стега’ и људи су мислили да ће ту радити, заиста су се надали да ће бити спашени јер су убијани и по својим селима, по доласку, на путу до Јасеновца – наглашава он.
Критиковао је актуелну Владу премијера Андреја Пленковића, јер ни симболично није дала допринос значајној годишњици и на тај начин се супротстави негирању антифашизма од хрватске деснице.
На констатацију да су усамљени и ријетки политичари као што је он, који су јасни у критици друштвеног тренутка у Хрватском, Месић каже да зна да овај разговор не одише оптимизмом, али да сматра да нема право да шири оптимизам без темеља.
– Садашња неоусташка атмосфера иде на адресу сваког министра, а посебно на част премијеру. За 80. годишњицу пораза фашизма, морали смо имати изграђен и презентован јасан став Владе, да државна власт буде носилац те велике годишњице као што је носилац обиљежавања 30 година од краја Домовинског рата -каже Месић.
Месић истиче да су народноослободилачком борбом и партизанским побједама Хрватска се коначно укључила у свјетску историју, први пут Хрвати су били међу највећим силама, носиоцима најпозитивније свјетске историје, побједе и ми то не обиљежавамо.
– Срамота! – каже Месић и истиче да је Пленковићев гријех прихватање двоструке конотације усташког поздрава.
Подсјећа да као највећи критичар првог хрватског предсједника Фрање Туђмана тврди да Туђман никад није рекао да усташки поздрав „за дом спремни“ икад може бити прихватљив.
– Данас се извлаче закључци који једноставно не постоје. Да се плоча с усташким поздравом стави у Јасеновац или тамо гдје је премјештана, у Новску, у крају који је претрпио усташки покољ је гнусно. Јако добро знамо историју ХОС-а, названих Хрватске одбрамбене снаге по узору на усташке Хрватске оружане снаге које је Анте Павелић основао 1944. од остатака усташких и домобранских снага које нису прешле на партизанску страну. ХОС је био приватна војска, војска једне странке – јасан је Месић у интервјуу за портал хрватског недељника Новости.
На питање да ли је онда данашња службена политика Хрватске, која толерише и велича ХОС-овце чак агресивнија него Туђманова, Месић одговара потврдно.
– Нестварно, али јесте. Увијек полазим од тога да нема човјека без мрља у биографији, па тако имам и ја – био сам у ХДЗ-у. Тих ратних година, у влади Фрање Грегурића био је министар Босиљко Мишетић који је говорио да дјеца још у вртићу морају учити да мрзе Србе. Највећи промашај хрватског друштва је развој генерација које данас по стадионима, улицама, трговима, концертима узвикују усташки поздрав „за дом спремни“, генерације које су прошле кроз школство које је идеолошки заказало, а за што су одговорне саме хрватске власти – навео је Месић.
Упитан да ли је онда данашња Хрватска антифашистичка као што у уставу пише, Месић каже:
– Јесте, она је антифашистичка с грубим кршењем антифашистичког опредјељења. То, нажалост, узима маха…“.
Подсјетивши на искуство које је стекао, Месић истиче да данашњи политичари дају тек толико критике фашизму да се каже да су ипак и они антифашисти, али се то ни по чему не види у њиховој политици.
– Ствара се пракса да се баш пуно не спомиње НОБ, срушено је преко 3.000 споменика и то баш у крајевима гдје је НОБ био најјачи и највећи. Неко се појави па каже ако може бити споменик Владимиру Назору, зашто не би могао бити Мили Будаку, аутору расних закона у Хрватској, па не може се он изједначавати са Назором који је отишао у партизане и борио се против фашизма – прича Месић.
Додаје да је у његовој фамилији убијено 11 чланова од усташа зато што су били Хрвати антифашисти, а његовој супрузи, која је са Баније, убили су цијелу фамилију у Јасеновцу.
– Ја заиста другачије доживљавам НОБ од хрватске политичке елите – каже он.
Коментаришући доживљај антифашизма у Европи, Месић каже да не улази у активну политику оптерећену многим стварима, али оно што се у историји догодило, догодило се и то се не може изменити.
– Улога Совјетског Савеза у ослобађању Европе је толика да се то не може једноставно негирати. Нажалост, више нико не говори да су Руси ослободили највећи дио Европе. Али, ево прочитао сам ових дана да су Чехословачку ослободили Американци! – каже Месић.
Тањуг
