Да се разумијемо: ја имам интимну, породичну везаност за Републику Српску каква је настајала и настала од Св. Стефана 1992, па ми је најава „побољшања“ или мијењања ма чега што је тада настало дјелује као увреда против дјетињства. Наравно, могуће је одговорити да је поменути устав толико амандманима унакарађен, да га просто не вриједи поправљати.
Међутим, одговарам одмах: ако је извор промијена старог устава била искључиво страна окупациона сила и, ако нови устав доносимо упркос тој окупационој сили, онда Окамова оштрица каже да би лакше било поништити амандмане на стари устав, него писати из почетка нови. Но логика и наша бирократија одавно се не друже.
ДАКЛЕ: НАЦРТ НОВОГ УСТАВА
Оно што одмах прегледам јесу одреднице о симболима. На њих сам посебно осјетљив, али не само зато што су симболичка представљања важна већ и зато што је то раван на којој је види (не)зрелост онога који о новом уставу размишља. Када су, преко ноћи, пожурили да спроведу одлуке о забрани грба Немањића и химне „Боже правде“, незнавени чиновници и данашње власти нису у тадашњим одлукама видјели ништа спорно – штавише, тадашњи високи функционер СНСД-а је негдје написао „премудрост“ која је показатељ апсолутне превласти прагматизма над било каквом идејом.
Порука је гласила (цитирам): нису ти, попе, симболи светиња, него политика, па да ти их нико не дира. Видим да се и у новом уставу – који, јел те, доносимо, насупрот „вишој сили“ – оставља банални РС амблем и шлагерска „Моја Република“ које су наметани као некакви „симболи Српске“ – иако је наша застава и даље тробојка без додатака, а једина истинска српска химна јесте она Богу правде и једини грб – онај под којим је настала Српска.
И да: само смо ми из оригиналног Фронтала.рс истрајно позивали на повратак у праксу тих симбола.
Но не спомињем ово само ради илустрације већ ради нечег врло важног. Када локални СНСД и остале српске странке дијеле народу „заставу Републике Српске“ која се састоји од тробојке и РС амблема, тиме се показује недостатак уставне свијести и српске идеје. Наравно, српска идеја није нешто што се контемплира у мирним временима – зато је критика „неподесног времена за промијену устава“ у суштини неутемељена, јер ни стари устав није доношен у Перикловој Атини већ у турбулентној мећави распада СФРЈ.
Јесте, Српска је и тада била изнуђено рјешење, али је она врло брзо осмишљавана ослањањем на државотворне, хералдичке, војничке и завјетне традиције предкумановске Краљевине Србије. Дакле, она је настајала из невоље, али са идејом. Од 1995. та идеја је углавном констаннтно уништавана вољом странаца, издајством домаћих политичара (да ли сте примјетили да они имају двије матрице понашања: „суверенистичку“, када им одговара и „прагматичну“, када се треба нешто договорити са странцима и Сарајевом и те двије позиције се понављају периодично?)
Но некако је опстајала. Наравно, идеје не могу без својих отјелотворења – правних норми и државних облика. Но ни правне норма и државни облици не могу без идеје иза њих. Када једна страначка структура у име србовања крши устав (јер на чисту тробојку лијепи наметнути амблем), онда она показује недостатак идејног поља и уставне самосвијести, онога што се зове поштовање устава. Смијемо се нашем муслиманском свијету који је на пречац заволио ВАРТА заставу тзв БиХ а „наши“ политичари десет година форсирају наметнуто рјешење. Форсирају у тој мјери, да разноразним незнавеним чиновницима не можеш ни да објасниш да је то плод насиља а не борбе за Српску.
Дакле, мили моји: прије новог устава, наприје покажимо да разумијемо прву идеју Српске, затим да смо у стању да поштујемо устав, затим да смо у стању да произведемо нову идејну вриједност, па онда у нови устав.Када је настајала ВРС, 12.5.1992, на Скупштини су њени команданти јасно изнијели идеје које ита ње стоје и реалне циљеве и могућности. Наравно, идеје нису све, али све је без идеје – ништа.
Када смо код ВРС, дајте да илуструјемо проблем о коме говорим. Узмимо да постоје могућности за њено враћање. Имамо ли идеју како би она данас изгледала. И још више: ко представља и чиме ту идеју? Године 1992. ВРС је могла да настане идејном трансформацијом ЈНА на простору Српске. И не само то: она је имала људе спремне да буду ВРС. Данас, када осим неколико министара кадрих да ураде 100 склекова и три круга око Бање Луке, већина актера „враћања ВРС“ није у стању да подигне много више од кашике. И виљушке. Дакле: стварност не поткрепљује идеју.
И ту долазимо до суштине. Ако ће нови Устав да буде нешто више од „Предлога за раздруживање“ (кога се данас нико не сјећа), онда је важно да се идејно осмисли, да се направи рез са политичким праксама и нарочито са клијентистичким моделом друштва. Срби су завјетна заједница и клијентизацију схватају као моралну и идејну капитулацију, а у таквим околностима није лако мобилисати људе око напора као што је устав.
Не може нови Устав да буде само још једна монета за поткусуривање у неким сљедећим временима, само још један акт који ће ту да стоји да се њиме истргује неко будуће рјешење. Устав је Свето Писмо једне Државе. Ако не вјерујете у то, онда имате двојак проблем: не знате шта је држава и не знате шта је светиња.
А тада вам узалуд устав.
Фронтал
