Према свједочанству Милеве Гаћеше Пићан, личке Српкиње, чији је отац 1941. умро од посљедица вишедневног усташког мучења и премлаћивања, Благоје Јововић и група сарадника у које се убрајала и она сама, одлучили су давне 1957., у далекој Аргентини, узети правду у своје руке и ликвидирати усташког поглавника Анту Павелића, који се, попут других одбјеглих нациста, крио у овој земљи.
Завјереници су постигли свој циљ иако је Павелић био теже рањен са два метка Благоја Јововића, а не убијен.
Двије године касније умро је у страшним мукама у Мадриду, будући да му је рањавање закомпликовало тешки облик шећерне болести од које је патио. Међутим, идентитет атентатора остаће, из још увијек непознатих разлога, скривен до 1999., када Благоје Јововић, посјетивши први пут Црну Гору након другог свјетског рата, митрополиту Амфилохију Радовићу открива да је он био тај.
Јововић је имао чудну судбину. Официр југословенске краљевске војске поријеклом из Бјелопавлића, партизански командант из 13-јулског устанка 1941, који је 1942. у вријеме такозваних лијевих скретања пришао четницима и по окончању рата, имигрант у Аргентини. Управо с том чудном судбином се и повезује недостатак информација о атентату из 1957., осим да је извршен. Према неким мишљењима, Јововић је, будући самостални стријелац, страховао за своју и сигурност своје породице, те није открио свој идентитет, док информације људи који тврде да су добро обавијештени о случају кажу да је иза атентата, као што је од почетка тврдио сам Павелић, ипак стајала југословенска УДБА са којом је Јововић сарађивао те није желио да за то сазна остатак четничке емиграције.
У сваком случају, Благоје Јововић је од 1999., упркос својој контроверзној прошлосто сасвим разумљиво, постао национални мит. Архетип осветника. Атентатор на највећег непријатеља српског народа у његовој цјелокупној историји. Мурали са његовим ликом насликани су у многим градовима, по његовом имену називају се улице…
Па ипак, у колективно памћење (не само) српског народа је мањкаво за још једног атентатора. О којем се, за разлику од Јововића, до 1999. све знало, али је, немаром, како власти у СФРЈ, а посебно након њеног распада, неправедно запостављен и заборављен.
Малољетни симпатизер НОБ-а из Сарајева, Халид Назечић, донио је у марту 1945, одлуку да изврши атентат на усташког логорника и заповједника концентрационог логора Јасеновац, Вјекослава Макса Лубурића, који је у то вријеме, у прољеће 1945, по Павелићеим инструкцијама, вршио терор над свим Сарајлијама за које је сумњао да су југословенског опредјељења.
Назечић се самостално припремао за тај чин. Средином марта, Лубурић је организовао пријем у данашњој згради Народног позоришта на Обали. Када је Назечић сазнао за ту прилику, понео је пиштољ и, заједно са још једним симпатизером НОБ-а, пробио се међу окупљеним грађанима испред зграде сарајевског позоришта. У тренутку када му се Лубурић приближио, Халид је покушао да потегне пиштољ и изврши атентат. Међутим, један од његових другова је био убачени усташки агент који му је спустио руку, што су искористили Лубурићеви тјелохранитељи, који су га савладали. Разоружан, одведен је у усташки затвор у вили Берковић, у којој је издахнуо након најмонструознијег мучења. Његово измасакрирано измучено тијело је по ослобођењу Сарајева 6. априла екскумирано у дворишту Лубурићевог мучилишта – виле Берковић.
Иако је свој млади живот положио у борби против усташког терора, по Назечићу се у Сарајеву данас зове само једна мала забачена улица. Ако би сте питали просјечног Сарајлију ко је био тај човјек, гледао би вас блиједо. Назечићевог имена нема у школским уџбеницима и потпуно је избрисано из колективног сјећања и популарне културе, иако се ради о чину који се по храбрости може мјерити са оним Гаврила Принципа.
Још горе је у Србији, Црној Гори и Републици Српској. Иако је дигао руку на другог највећег крвника српског народа у његовој историји, за Назечићево име не зна нико. Не само због тога што није био Србин, иако би га многи злобници дисквалификовали због саме те чињенице, већ свакако и због неописиве гомиле немара и запуштености који се данас називају српска културна политика.
Халид Назечић не само да заслужује споменик у центру свога Сарајева, испред Народног позоришта гдје се одиграо његов несебични јуначки чин, већ креатори српске културе сјећања имају цивилизацијски морални дуг да му се одуже у сваком већем граду у којем српски народ има већину, или чини барем значајан постотак становништва: Источном Сарајеву, Бањалуци, Београду, Подгорици…
Халид Назечић је имао само 17 година када је потегао пиштољ на Макса Лубурића, а знао је да ће умријети, успио или не успио да га убије. Знао је да ће, у најбољем случају, завршити попут оца Милеве Гаћеше Пићан с почетка ове приче.
Овај текст нема претензију да остане једно тужно сјећање. Он има претензију да прерасте у иницијативу. Подигнимо споменике Халиду Назечићу гдје год је то могуће и гдје год за то постоји прилика. Неће то бити само споменици једном заборављеном борцу против мржње и зла, већ такви који ће мржњу и зло разгонити онако како то само споменици племенитој жртви чине.
Подигнимо споменике Халиду Назечићу, подигнимо их своме изгубљеном достојанству.
ВУК БАЧАНОВИЋ
