Турски печати, познати и као „mühür“ на турском, имали су важну улогу током османског периода. Печати су коришћени у административне, правне и пословне сврхе, као и за обиљежавање идентитета и ауторитета њихових власника. Они су служили као средство за верификацију и аутентификацију докумената, а могли су их посједовати званичници, трговци, угледни грађани и припадници племства.
Печати су често носили име власника и њихове функције, уз одређене симболе који су додатно потврђивали статус или моћ. На примјер, печат званичника могао је носити симбол административне јединице или града. Такође, ови печати су били израђени од различитих материјала, попут месинга, глине или чак драгоцјених метала, а облик и дизајн могли су варирати у зависности од времена, функције и друштвеног статуса.
Печат из 1291. хиџретске године пронађен на Палама
Печат пронађен на Палама у дворишту средњовјековног села Подграђе, подно Градине, на себи има угравирану хиџретску 1291. годину. Година 1291. по хиџретском календару одговара отприлике 1874. години по грегоријанском календару.
Овај печат је вјероватно припадао неком локалном званичнику или истакнутом грађанину који је служио у административној или правној улози.
Печат је кориштен 1874. године, само четири године прије доласка Аустроугарске управе 1878. године. У османско доба, чак и мања села често су имала локалне представнике или старије који су доносили одлуке у вези са важним питањима.
Печат је могао припадати особи са функцијом кадије (судије) или локалног службеника задуженог за администрацију села. Његов власник је можда био одговоран за доношење одлука у вези са управљањем имовином, рјешавањем спорова око граница земљишта, организовањем вјерских или друштвених догађања.
У тој фази османске владавине, која је већ била на измаку, печат је могао симболизовати посљедње трагове турске управе.
Неизвјесност уочи 1878. године
Године 1874, Босна, укључујући и подручје Романије, била је на ивици устанка против османске власти. Према дјелу Владислава Скарића „Сарајево и његова околина од најстаријег времена до аустроугарске окупације“, у то време постојало је широко распрострањено незадовољство становништва, које је дуго било изложено политичким и економским притисцима. Становништво је било спремно за оружани отпор и чекало је подршку из Србије као сигнал за почетак побуне.
Међутим, иако је Романија била спремна на устанак, у граду Сарајеву устаници нису имали довољно оружја па је пала одлука да се устанак пролонгира. Године 1878, након Берлинског конгреса, Аустроугарска је званично преузела управу над Босном и Херцеговином, замјењујући османске власти које су биле присутне вијековима.
Велики број Османлија је одлучио да напусти Босну и крене ка територијама које су и даље биле под османском контролом, посебно ка Скопљу и другим дијеловима Македоније. У том прелазу, турски печати, као симболи османске управе и ауторитета, изгубили су свој значај и били су одбачени.
Начин коришћења и симболика на печатима
Печати су се обично умакали у восак или тинту, директно у меки материјал попут папира или воска. Што се тиче натписа на печатима, османски печати у Босни често су били исписани арапским писмом, које је било у званичној употреби током османске владавине.
Текст на печатима био је обично на османском турском језику, који је користио доста арапских и персијских ријечи (Турци су 1928. године прешли са арапског на латинично писмо), али се локални израз користио за називе мјеста и лична имена. На печатима се често налазио тугхра, монограм султана, када је документ био царски или владин. Локални печати обично су носили име власника и његову титулу, на примјер „Мухамад, кадија Сарајева” или „Али, трговац из Сребренице”.
Турски печати су често укључивали и вјерске фразе као што је „Bismillah” (У име Бога) или „Allahu Ekber” (Бог је највећи), нарочито на печатима који су припадали вјерским лидерима или особама високог статуса.
palelive
