Човјек од кога су се издајници тресли, мајор Воја Танкосић – 057.ГР

0
333

Војислав Танкосић, чије је име некад одјекивало од београдских кафана до бечког двора, данас је готово избрисан из колективног памћења. Жртва идеолошких чистки и ревизија историје, два пута је заборављен: прво од оних који су се борили против Црне руке и Аписове идеје, а затим и од оних који су желели да изграде мит о Народноослободилачкој борби без мрља Првог светског рата.

Танкосићев допринос српској историји је неоспоран. Као војвода четничког покрета, популаризовао је име овог покрета, иако сам није имао никакве везе са оним потоњим четницима Драже Михаиловића. Био је храбар борац, познат по својим герилским подвизима у Македонији и Првом светском рату. Његова смрт у рату представљала је велики губитак за Србију.

Међутим, Танкосићева веза с Црном руком и убиством Франца Фердинанда довели су га у немилост оних који су се борили против те тајне организације. Његова улога у атентату је оспоравана, али то га је ипак коштало места у историји.

Након Другог светског рата нова власт је желела да се створи мит о Народноослободилачкој борби као јединој праведној борби за српску слободу. Први светски рат, са својим комплексним сукобима и контроверзама, био је занемарен, а с њим и личности попут Војислава Танкосића.

major Voja Tankosić, Specijal
Због тога је Танкосић данас готово заборављен. Његово име се ретко спомиње у уџбеницима историје, а његови подвизи су познати само ужем кругу ентузијаста. То је велика неправда према том храбром човеку који је жртвовао живот за Србију.

Време је да се Војислав Танкосић врати на своје место у историји. Његова прича је прича о храбрости, патриотизму и жртви. То је прича која не би смела бити заборављена.

Рођен је у селу Руклада, код Уба, 28. септембра 1880. Већ у младости је показао изванредне способности, истицали су га дисциплина и родољубље.

Мало се зна о његовом раном детињству. Отац Павле се бавио казанџијским занатом у Београду и био је доста старији од мајке Миље. По завршетку његове основне школе породица се преселила у Београд, где се Војислав уписао у Другу београдску гимназију. Није познато због чега се исписао из шестог разреда 1898, ни да ли је школовање окончао приватно. У Војну академију се уписао 1899. у 32. класи, да би је завршио 1901, после чега је као водник био распоређен у шести пешадијски пук „Краљ Карол“. Са 15. класом завршио је и Вишу школу Војне академије. Читао је много, а посебно књиге из националне историје и белетристику.

мајор Воја Танкосић, Специјал
ФОТО: АРХИВСКЕ ФОТОГРАФИЈЕ
Његова каријера у војсци се брзо развијала. Након академије истицао се дисциплином, храброшћу и домољубљем, што га је довело до учешћа у Мајском преврату 1903. године.

Према бројним изворима, Танкосић је био део Црне руке, тајне официрске организације која је планирала и извела преврат.

На сам дан преврата, 11. јуна 1903, Танкосић је командовао групом војника која је упала у Краљевски двор и убила браћу краљице Драге, Николу и Никодија Луњевицу.

Постоје различита мишљења о томе да ли је деловао из патриотских побуда, из лојалности према Црној руци, или је био мотивисан личним амбицијама.

Тада је по наређењу извршио егзекуцију браће краљице Драге. Чаршијске приче из тог времена кажу да је, док су се остале убице колебале, Танкосић мирно уперио пушку у Николу Луњевицу и рекао му: „Извини, брате, али овако мора бити.“

Петар Михаиловић, један од вођа Црне руке, у својим мемоарима описује улогу Танкосића у преврату. Он наводи да је био задужен да убије краљичину браћу и да је то учинио „храбро и без оклевања“.

major Voja Tankosić, Specijal
Танкосићев дух се није уклапао у оквире конвенционалног ратовања. У њему је куцало герилско срце, а анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. године била је искра која је запалила пламен отпора. У Прокупљу је формирао герилску школу, обучавајући добровољце за борбу у Босни. Његова визија и храброст привукли су хиљаде Срба спремних да се боре за слободу.

Његов рад није прошао неопажено. Новине су трубиле о „српским четницима спремним на рат“, а он сам је стекао надимак Војвода, иако га је влада због страха од аустроугарске реакције званично држала на дистанци. Финансиран од стране богатих Срба, Танкосић је био немилосрдан према дезертерима, уходама и издајницима, не штедећи ни оне који су угрожавали српско становништво.

Његова борба се наставила на југу, у Македонији, где су турска и албанска репресија довеле до егзодуса Срба. Танкосић се придружио комитском покрету, користећи своје војничко знање и организаторске способности да постане један од вођа отпора. Прерушен у трговца, крстарио је југом, упознајући терен и становништво, ширећи пламен пркоса и слободе.

Године 1905, оснивање Царинске уније с Бугарском довело је до краткотрајног повратка у Србију и одликовања Орденом Карађорђеве звезде. Танкосић је наставио успон, 1907. године је постао командант чета на Вардару, а већ следеће године водио је напад на Бугаре у селу Страцину. Његова слава је расла, а Београд га је дочекао као хероја.

Непосредно пред Први балкански рат био је распоређен у команду граничних трупа, где је прикупљао и обучавао добровољце. Као владин емисар, одржавао је контакте с албанским лидерима, попут Исе Бољетинца. Из тог периода потиче и позната фотографија Танкосића прерушеног у Албанца.

Танкосић је био боем, нежењен, „венчан за Србију“, како је говорио. Обожавао је жене и пиће, а мрзео непоштене политичаре и лопове. С њима се беспоштедно обрачунавао, сматрајући их непријатељима српског народа.

Први балкански рат

Танкосић је одиграо значајну улогу и у Првом балканском рату. Био је на челу Лапског четничког одреда, који је деловао као извиђачка група пред 3. армијом.

Показао је храброст и самоиницијативу кад је, три дана пре званичног почетка рата, наредио свом одреду да нападне албанске снаге. Ова храбра акција је означила почетак сукоба и довела до значајних српских победа.

Под Танкосићевим вођством, Лапски четнички одред је одиграо кључну улогу у ослобађању Приштине. Његова храброст и способност вођења допринели су брзом и ефикасном напредовању српских снага.

Први светски рат

У аустроугарском ултиматуму 1914. године Танкосић је оптужен за организовање Сарајевског атентата и давање оружја Гаврилу Принципу. Због тога је рат дочекао у притвору.

Одмах по пријему ултиматума, 23. јула, министар војни Душан Стефановић добио је наређење да ухапси мајора Танкосића. Наређење је извршио командант Дунавске дивизије, пуковник Миливоје Анђелковић. Танкосић је приведен на Торлаку, где је био измештен штаб дивизије.

Стари Танкосићев четнички одред одмах је почео да се окупља и 24. јула увече, под командом Танкосићевог заменика Јована Бабунског, пребацио се на Торлак, инсистирајући да се заповедник ослободи и преузме команду над четом.

У српском одговору на ултиматум, који је аустријском посланику Гизлу предат 25. јула, између осталог, наведено је да је мајор Танкосић притворен још 23. јула, и тражили су се резултати истраге вођене у Сарајеву „ради даљег поступка“. „Незадовољан“ одговором, Гизл је исте вечери напустио Београд и Беч је 28. јула објавио рат Србији.

Министарски савет је 26. јула донео одлуку се мајор Танкосић пусти на слободу пошто Аустријанци нису поднели никакве доказе о његовој кривици. Пуковник Анђелковић је одлуку спровео у дело и у вечерњим часовима 28. јула Танкосића, на челу четничког одреда од 400 људи, упутио је на осигурање линије Видин-капија – Савски мост. Мајор је преузео поново команду над одредом, знатно доприневши одбрани престонице током првих ратних дана. Он је 4. августа и званично постављен за заповедника Рудничког четничког одреда, који је 1914. учествовао у свим операцијама српске војске, током којих је практично десеткован.

У Првом светском рату Танкосић командује Добровољачким одредом у Београду. На његово инсистирање, у одреду се нашла и Милунка Савић. Из првих дана рата познати су његова акција тајног пребацивања у Земун, заробљавање непријатељске страже и истицање српске заставе на непријатељском положају.

Октобра 1915. године аустроугарска офанзива је надолазила. Мајор Војислав Танкосић, познат по свом неуморном јунаштву, постављен је за команданта ужичког пука „Стеван Немања“. Њему је припао тежак задатак – да брани кључне положаје на Игришту и спречи продор непријатељских снага према југу. Био је то тренутак кад се храброст морала суочити с неумољивом силом.

Битка на Игриштуи смрт хероја

Борбе су биле жестоке. Под кишом непријатељских граната, мајор Танкосић је бодрио своје војнике, водећи их храбро у борбу. Међутим, 31. октобра га је погодио шрапнел гранате. Рањен у леђа и онесвешћен, пренесен је у пољску болницу у згради трстеничке школе „Свети Сава“. Претходно је, током борби на Дунаву, већ био рањен у главу. Али ни то није могло сломити његов борбени дух. Нажалост, од последње ране мајор Танкосић се није опоравио. Умро је 2. новембра 1915, у мислима о домовини и борцима за које је храбро погинуо.

Из страха да Аустроугари не почине освету над телом српског хероја, Ђуро Шарац, његов најближи саборац, одлучио се на превару. Организовао је лажну сахрану на гробљу у Трстенику, а тело мајора Танкосића преместио је у тајну гробницу. Међутим, вест о његовој смрти стигла је и до непријатеља. Они нису веровали у причу о сахрани, јер је мајор Танкосић за њих представљао симбол српског отпора.

Ексхумација и потврда

Аустроугарска војска је 8. новембра заузела Трстеник. Сумње у смрт мајора Танкосића постајале су све веће. Да би разбиле српске легенде и застрашиле локално становништво, власти су наредиле ексхумацију. Под будним оком детектива из Пеште, тело је 16. децембра извађено из гроба, идентификовано, фотографисано и поново сахрањено. Вест о ексхумацији, уз слике из гроба, пласирана је у будимпештанским новинама. Тако је, на тако немилосрдан начин, потврђена смрт мајора Танкосића.

major Voja Tankosić, Specijal

Иако је физички нестао, мајор Танкосић је постао легенда. Његова храброст и пожртвованост у борбама против много бројнијег непријатеља постале су симбол српског отпора. Његова смрт, иако трагична, није сломила борбени дух српске војске, већ је само појачала одлучност за коначну победу.

Мајка не одустаје

Године 1920, пет година након херојске смрти мајора Војислава Танкосића, његову мајку Миљу још је давила тескоба. Њен син, легендарни командант ужичког пука „Стеван Немања“, погинуо је бранећи Србију од аустроугарске офанзиве, а сахрањен је на брзину у Трстенику, далеко од дома. Мајка Миља није могла да се помири с том неправдом. Желела је да њен син добије достојанствену сахрану у Београду, граду за чију је слободу дао живот.

Миља је објавила оглас у новинама, молећи свакога ко зна где је Војин гроб да се јави. Две године је чекала, у нади да ће пронаћи сина и пренети га у престоницу. Уз помоћ ћерке и верних ратних другова мајора Танкосића, коначно је успела да 1922. године издејствује дозволу и прикупи средства за пренос остатака.

Седмог октобра 1922. године ковчег с Војиним посмртним остацима стигао је на београдску железничку станицу. Град је испратио свог хероја како доликује. Поворка, уз пратњу војске, војне музике и певачког друштва, кренула је улицама Београда ка Саборној цркви. На Теразијама и испред Универзитетске библиотеке одају се почасти, а пешадијски одред испаљује почасни плотун. Коначно, мајор Танкосић је сахрањен на Новом гробљу, уз скромну плочу с натписом који слави његову храброст и борбу за слободу.

Мила Танкосић је својим упорним залагањем и материнском љубављу обезбедила достојанствен спровод свом сину и овековечила његову улогу у српској историји. Њена прича је подсетник на снагу мајчинске љубави и на непроцењиву вредност херојства оних који су жртвовали живот за слободу своје домовине.

Црна рука, познанство са Аписом, Мајски преврат и атентат у Сарајеву

Тајно друштво, убиства, шпијунажа и човек са сенком

У свету шпијунаже, тајних друштава и завереничких теорија Црна рука заузима посебно место. Ова обавештајна организација, активна у раним годинама 20. века, била је умешана у низ значајних догађаја, од атентата на престолонаследника Франца Фердинанда до Солунског процеса.

Воја Танкосић, десна рука Александра Димитријевића Аписа, вође Црне руке, био је личност обавијена велом мистерије. Његове авантуре су биле бројне, а неке од њих су се граничиле са апсурдом. У једном инциденту Танкосић се прерушио у бугарског официра и прошверцовао се преко границе, само да би се инфилтрирао у бугарску војску и прикупио обавештајне податке. Његове методе су биле неконвенционалне, али његова ефикасност била је неспорна.

major Voja Tankosić, Specijal

Солунски процес, одржан 1917. године, био је правни спектакл прожет интригама и политиком. Оптужени за издају и везу са Црном руком, Апис и остали чланови организације суочили су се с лажним оптужбама и сумњивим доказима. Процес је био испуњен драмским исходима, а на крају и смртном пресудом за Аписа и многе друге.

Црна рука оставља за собом траг у историји као подсетник на снагу тајних друштава, опасности од национализма и лакоћу с којом се истина може изгубити у вртлогу политике.