Ђерић истиче за Срну да мјесечно у просјеку мљекари испоручи око 15.000 литара, а у љетном периоду и до 20.000 литара млијека. Он је у овај посао ушао наслиједивши од малих ногу љубав и вољу за рад на породичном имању оца Рада, на око 150 дунума земље.
Како је радио као учитељ у неколико школа у родном и сусједним селима за плату која није могла покрити све трошкове, Милинко је помагао родитељима на имању да би имао додатне приходе.
Он подсјећа да су осамдесетих година минулог вијека са оснивањем основних организација коопераната /ООК/ за пољопривреднике у руралним подручјима стигла боља времена, јер су имали организован откуп, меса, коже, млијека и вуне, па је додатну зараду видио у послу на породичном имању.
Почело је ручном мужом крава и предајом млијека на много тежи начин, али је временом производња унапријеђена набавком музилица, лактофриза и пратеће механизације за прикупљање сијена.
„Имам савремену шталу са 32 веза, више од 30 музних крава, приплодног бика, објекат за десетак приплодних расних јуница, четрдесетак оваца, лактофриз запремине 1.700 литара млијека и све машине потребне за обраду земље и обезбјеђење сијена за исхрану стоке“, наводи Ђерић.
Он наглашава да би на руралним подручјима, каква су у источном дијелу Српске од Власенице до Рудог, премија за произвођаче млијека требало да буде до 40 фенинга, јер је у овим крајевима далеко теже обезбиједити квалитетну исхрану музних грла.
„У љетној сезони, када је година повољна, има и више млијека и та премија иде кравама за храну и остале трошкове, а средства од млијека остају за породицу, док је у зимском периоду неповољније“, каже Ђерић, који је захвалио мљекари „Пађени“ из Билеће, чији је кооперант, за редовну исплату испорученог млијека.
Према његовим ријечима, од овог посла се може живјети, иако је мукотрпан јер, како каже, „ту нема ни свеца ни петка, нити дана одмора“, због сталне бриге, посебно о музним грлима.
СЕЛА БЕЗ ДОВОЉНО РАДНЕ СНАГЕ
Ђерић наводи да се на овим брдско-планинским подручјима непрестано ради, те да супрузи Миланки, стубу породице, и њему помажу синови Раде и Никола. Синови се, каже Милинко, труде да прикупе 12.000 бала сијена, колико је неопходно, уз друге видове исхране
. Он истиче да је тренутно највећи проблем у пољопривреди што на селима нема довољно радне снаге и младих који су способни за овај посао, те се, каже, прибојава да ће производња стати.
Ђерић наводи да у његовом селу Мандра, 12 километара удаљеном од Сокоца, у 17 кућа стално живи пет-шест породица, са неколико младих, те да у мјесној заједници Соколовићи од 17 села већ у десетак нема сталних становника.
Он се са сјетом присјећа времена када су ђаци из Мандре ишли у основну школу на локалитету Гроц, у сусједном селу Клечковац све до почетка 1962. године, када је основана школа у Соколовићима, те да сада на овом сеоском подручју нема ниједне школе.
Како Милинко напомиње, на подручју Соколовића пет-шест породица су међу највећим произвођачима млијека, иако се ради у неповољним условима за привређивање.
/Срна/
