Традиционална, ове године, 57. регионална изложба пољопривредних производа, која је одржана ових дана, окупила је неочекивано велики број излагача и посјетилаца. Међу излагачима и награђеним за производњу кромпира за јело нашао се и Станко Вуковић (63), који живи у Рогатици у коју је дошао са егзодусом Срба из Сарајева 1995. године, а иначе је рођен у селу Стублине на Висојевици у општини Илијаш и припада Федерацији БиХ.
Као и доста других Срба из околине Сарајева и Станко је до почетка посљедњег рата радио као индустријски радник. Он у сарајевском „Претису“. Оставио је родно село Стублине и скућио се са својом животном сапутницом Надом у Сарајеву, у насељу Кромољ, гдје је купио парче земље и са братом Радославом изградио породичну кућу, али су чврсто остали везани са очевином у родном селу у коме су, како рече, боравили од Ђурђевдана до Митровдана.
Посљедњи рат све је то прекинуо и Станко се тражећи мјесто под сунцем са породицом у којој су му уз супругу и двоје дјеце били и отац и мајка, бјежећи из Сарајева, а идући за сестром која је раније била удата у село Божине код Стјеница, нашао у Рогатици. Носталгија за селом, опредјелила га је да се настани у Букриће код Рогатице, гдје је имао прилику да се помало бави и пољопривредом, јер је потицао из такве породице.
Уселио сам се, прича он, у једну напуштену и доста девестирану бошњачку викендицу са нешто окућнице са које смо допуњавали наш породични буџет. Временом, односно послије скоро 10 година, замијенио сам кућу у Сарајеву за ову у којој сада живимо, у Рогатици, а брат је отишао у Вишеград. Тражећи рјешење за бољи живот, без шансе за било какво запослење, ја и супруга, иако без неког већег искуства нашли смо се у производњи кромпира. Оно мало што смо радили у мојим Стублинама било је незнатно и за властите потребе и није се пуно знало за нове сорте, а да се не говори о трактору, сијачици кромпира и слично.
„Мој деби у озбиљнијој производњи кромпира био је у прољеће 2012. За то највеће заслуге има овдје у Рогатици мој комшија и већ искусни кромпиураш Мирослав Оловић преко кога сам на његовом Сјеверску узео у закуп једну њиву и тако је почело. Прва година и добар род и ја упливах у те воде. Из године у годину расле су сјетвене површине и количина добијеног кромпира да би дошао до овогодишњих скоро 50 дунума засијаног кромпира уз, и поред лоше године, очекиваних преко 70 тона кромпира за јело, али овога пута са подручја Стјеница у рогатичкој и са моје Висојевице у илијашкој општрини, гдје кромпир, по мојој процјени, није нимало лошији од боричког који је надалеко познат. Уз то, данас, моја породица, наглашава Станко, у производњу кромпира улази са два трактора, фрезом, сијачицом кромпира, прскалицом за прихрану и против корова и осталом опремом која прати савремену производњу кромпира. Ту је и теретно возило и комби за превоз до сладишта и од складишта до купаца, углавном на Јахорину и у оба Сарајева, гдје највише пласирамо наш производ. Ја и син Немања, који ми је у свему десна рука, у обавези смо да што прије ријешимо питање трајнијег и савременијеиг складишта за кромпир током зиме. Садашњи импровизовани магацин није перспективно рјешење, а ми се надамо да ћемо се још бавити овом врстом пољопривредње производње, поготово што нам расте породица – пристижу моје унуке Дуња која сада има 10 година, Вања осам и миљеница породивце Милена са пет године, а ту је и кћерка Јована и зет Драган Бартула са њихова двије кћерке и сином, који истина живе у Бијељини а увијек дођу да нам помогну у раду, посебно у сезони вађења кромпира, а тада је и најважније, казује Станко, који задовољно трља руке јер судећи према тренутном стању на тржишту, и поред нешто скромнијег рода, очекује да ће у наредном периоду цијена кромпира за јело бити бар толика да покрије трошкове производње који су све већи и већи, али и да нама произвођачима нешто остане“, наглашава Станко.
Иначе, Станко је на тек одржаној 57. регионалној изложби пољопривредних производа између 35 излагача меркантилог кромпира понио једну од свега двије друге награде у износу од 150 марака. Радост тога поносног чина подијелио је са унукама – Дуњом,Вањом и најмлађом Миленом, које су као дио његове највеће животне среће (други је у Бијељини од кћерке Јоване) за ову прилику биле у посебној народној одори са вјенчићима од тазе убраног пољског цвијећа.
Текст и фото: Сретен Митровић
