Аустроугарска је на данашњи дан 1914. године, мјесец дана послије атентата у Сарајеву у којем је убијен престолонасљедник Франц Фердинанд, објавила рат Србији, отпочевши тако Први свјетски рат, у којем ће Црно-жута монархија и нестати, док је српска војска ослободила све јужнословенске земље.
ДВА ТЕЛЕГРАМА ОБЈАВЕ РАТА
Министар спољних послова Аустроугарске гроф Бертолд упутио је Влади Краљевине Србије, 28. јула 1914. године, отворени телеграм у којем се наводи: „Аустроугарска сматра да се од сада налази у стању рата са Србијом“.
„Будући да Влада Краљевине Србије није на задовољавајући начин одговорила на ноту од 10/23. јула 1914. године коју је уручио аустроугарски посланик у Београду, царска и краљевска Влада је принуђена да се сама побрине за очување својих права и интереса и да, у том циљу, прибегне оружаној сили.
Према томе, Аустроугарска сматра да се од сада налази у стању рата са Србијом“.
У оригиналном нацрту објаве рата Србији, написаној дан прије – 27. јула, која је идентична тексту телеграма који се чува у Државном архиву Аустрије, налазила се и /полу/реченица која је прецртана плавом оловком и није послата у Београд.
Реченица гласи: „а нарочито с обзиром на то да су српске трупе већ напале један одред Царске и краљевске војске у близини Ковина“.
Ова реченица је доказ да је Аустрија планирала да изазове рат по сваку цијену.
ПАШИЋ ПРИМИО ТЕЛЕГРАМ У ХОТЕЛУ ТОКОМ РУЧКА
Тадашњи предсједник Владе Србије Никола Пашић реаговао је на објаву рату рекавши: „Бог ће помоћи праведницима“.
„То смо и очекивали. Наша је ствар праведна“, биле су ријечи српског премијера Николе Пашића када је за ручком 28. јула 1914. године у нишкој кафани „Европа“ примио телеграм објаве рата Аустроугарске Србији.
Овај догађај и реаговање Пашића забиљежили су службеник Министарства иностраних дела Иван Герасимовић и пјесник Сибе Миличић.
Сјећања на уручење телеграма објаве рата оставио је и Василиј Николајевич Штрандман, руски отправник послова у Србији, који је тај догађај описао у својој књизи под називом „Балканске успомене“.
Штрандман пише да се око један час послије подне у хотелу „Европа“ окупио дипломатски кор и министри – дипломате су биле напољу за великим засебним столом, у кафани се нашао и њемачки посланик барон Гризингер, а Пашић је са супругом Ђурђином и кћеркама Даром и Павом сједио за засебним столом.
Око два часа послије подне кроз капију ресторанске баште ушао је поштар, пришао му и из торбе извукао телеграм.
„Пашић га је узео, прочитао садржај, прекрстио се и пружио га мени. У телеграму је гроф Бертолд јављао из Беча да је аустроугарска Влада објавила рат“, наводи Штрандман.
Пашић је касније тог дана телеграм прочитао окупљеним Нишлијама.
Телеграм објаве рата Аустроугарске Србији послат је 28. јула у 11.10 часова, написан на службеном француском језику, а из Беча је преко Букурешта стигао редовном поштом у 12.30 часова у Ниш.
Примио га је, вјероватно, дежурни у Министарству иностраних дела који је пожурио да га преда предсједнику Владе.
Будући да није стигао дипломатском поштом, барон Гризингер, њемачки посланик који је након прекида дипломатских односа Србије и Аустроугарске чувао и интересе Аустроугарске, није о телеграму ништа знао.
Пашић је одмах затражио провјеру аутентичности телеграма код румунске стране.
Нота која је упућена из Беча 23. јула и која је садржавала одређене захтјеве Србији због сарајевског атентата била је, у ствари, ултиматум и Србија није могла да прихвати тачке које су задирале у њену сувереност.
Рок за одговор био је 48 часова, а предао га је лично Пашић 15 минута прије истека рока, у 17.45 часова тог 25. јула.
Кад се вратио у Министарство, већ га је чекао одговор барона Гизла, аустроугарског посланика, да није задовољан и да напушта Београд.
Телеграм којим је објављен рат Србији означио је и почетак Првог свјетског рата.
Србија је у том одбрамбеном рату изгубила 1.100.000 становника, али је на крају била на побједничкој страни.
СПЛИЋАНИ ПОРУЧИВАЛИ СРПСКИМ ВОЈНИЦИМА: ДОБРО ДОШЛИ СОКОЛОВИ НАШИ!
Србији су савезници 1918. године нудили двије опције – да као побједник узме српске територије у БиХ и Хрватској или направи заједницу Јужних Словена.
На молбе тадашњих представника Хрвата и Словенаца, Србија се одлучила за другу опцију и створила Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, која је прерасла у Краљевину Југославију.
Еуфорија и срећа у далматинским градовима и Загребу, који су били дио Италије односно Аустроугарске, била је велика, а српски војници су дочекани са ласкавим ријечима добродошлице уз много становника на централним трговима.
Сплићани су дословно молили српске војнике да уђу у град и спријече да Италија поново преузме Сплит, односно Спалато /италијански назив/.
„Добро нам дошли непобједиви соколови наши! Добро нам дошли ослободиоци наши, поносни наш цвијете, најљепши и најмилији. Благословен био час када вас видјесмо. Благословена вам свака стопа била.
Благословени опустјели домови ваши, који се у црно завише да нама узмогне синути ово златно сунце слободе, што нас сада обасјава. Колико смо чезнули за овим часом! Заједно са вама кличемо ономе који вас је припремио за побједе, врховноме вођи вашему, унуку великог вожда Карађорђа, краљу вашем и нашем.
Да живи краљ Петар! Да живи српска војска!“
Ове ријечи изговорио је сплитски градоначелник Јосип Смодлака дочекавши на риви Други батаљон 13. пешадијског пука Тимочке дивизије 20. новембра 1918. године.
Око 20.000 Сплићана и навијача „Хајдука“ /који је основан седам година раније/, дочекало је српску војску повицима: „Живјела српска војска! Живјела Југославија!“.
Слични дочеци уприличени су у Ријеци, Дубровнику и Шибенику.
