Деценије су прошле шутања и страха Сокочана да проговоре шта се то у овој општини дешавало после Другог свијетског рата. Иако је интересантно да су Сокочани већином били припадници партизанског покрета, те дали огроман допринос ослобађању земље и у борби против непријатеља, ипак за њих изгледа рат није био завршен 1945.године.
Два брата, један оде у партизане, други у четнике. Обојица са идејом слободе, борбе против окупатора и усташких зликоваца. Када се рат завршио, партизани су изашли као свеобухватни побједници, али идеја комунизма је гутала и синове своје револуције.
Давне 1906.године на Сокоцу, рођен је чувени УДБА-шки зликовац Сава Биљић, по занимању је био тесар. Тај занат је учио у свом селу, јер је био потпуно неписмен. По избијању Другог свијетског рата, приступио је КПЈ-у.
У рату кажу да је био права кукавица, као и после рата када год би одметнути четници напали, он би бјежао остављајући своје другове у борби. Али после рата, „српски усташа“ као су га Сокочани потајно звали почео је свој крвави пир сакривајући се иза петокраке и чина капетана. Овај освједочени зликовац осудио је у периоду 1945-1950.године око најмање 1200 становника Сокоца, Рогатице, Хан Пијеска и Чајнича на разне начине.
У својим крвавим радњама није штедио жене, дјецу, старце. Бирао је, мучио и убијао искључиво Србе, односно оне за које је он сматрао да су непријатељи новог уставног поретка. Његов штаб је био у селу Селиште, 2 километра од Жљебова, а живи свједоци и сада тврде да тамо постоје куће у којима је Биљић затварао њему осумњичене, те их одатле УДБА водила на стрељање. Стрељања, уз масовна мучења најчешће су се одвијала на брду Копито. То је шума страве и ужаса. Шума која крије можда и стотине неопојених гробница Сокочана и Пјешчана.
Милан Ждрале у својој монографији намјерно изоставља да пише о Биљићу, за кога свједоче да је више побио Срба (без Милошеваца) на Сокоцу, Хан Пијеску и Рогатици од усташа. Изоставља његово име јер је Миланов отац био десна рука овог зликовца, као други удбаши попут Ћојића, Абазовића и Бјелице.
Ко су били сарадници Саве Биљића, писаћемо накнадно. Важно је напоменути да је Биљић буквално побјегао у Горажде гдје је умро 1991.године. Сахрањен је поред цркве, у мјесном гробљу Колијевке.
