У Храму Светог Саве у Блажују данас је служен парастос невиним жртвама егзодуса сарајевских Срба, а парастосу су присуствовали градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић, предсједник Скупштине града Бранко Короман, замјеник градоначелника Слободан Амовић и потпредсједник Скупштине града Зоран Трапара.
Градоначелник Ћосић рекао је да данас обиљежавамо и 30 година од статутарне одлуке о оснивању града Источно Сарајево, те да је ово прилика да се, прослављајући овај датум, вратимо на мјесто одакле су Срби 1996. године кренули у егзодус и одамо почаст свим српским страдалницима.
Истичући да је стабло снажно онолико колико му је јак коријен, Ћосић је казао да човјек најбоље спозна сам себе ако се врати својим коријенима, а коријен Српског Сарајева управо је овдје и у околним српским насељима, док су данас „стабло и шума“ на другом мјесту, у граду Источно Сарајево и њеним удруженим општинама.
„Ми немамо право да заборавимо, него имамо обавезу да се, његујући културу сјећања и памћења, увијек овдје враћамо и подсјећамо на све добре људе и претке који су градили овај крај“, рекао је Ћосић, додавши да Сарајево сигурно не би изгледало овако да није било домаћина овог краја који су градили своје домове и породице, као и цијелу друштвену заједницу.
Ћосић је подсјетио да су Срби током Одбрамбено-отаџбинског рата одбранили своје Сарајево, а потом га као залог за стварање Републике Српске изгубили у егзодусу.
„Имамо обавезу да се сјећамо тог времена, а да своје Источно Сарајево развијамо још јаче и снажније“, нагласио је градоначелник Ћосић.
Старјешина Храма, протојереј Дарко Даниловић у бесједи је говорио о страдалништву српског становништва које је 1996. године морало да напусти Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Рељево, Вогошћу, Ново Сарајево и друга мјеста која су, након потписивања Дејтонског споразума припала Федерацији БиХ.
Ратни директор болнице „Жица“ чувени доктор Милан Пејић није могао да сакрије емоције које су га преплавиле када је покушао да се присјети неких трагичних и тужних догађаја који су се дешавали српским домаћинима и њиховим породицама, који су почетком 1996. године напуштали вјековна огњишта и одлазили у непознато, али са вјером у Републику Српску и будућност српског народа, ма гдје да ће он да живи и егзистира.
„Сва моја сјећања на то вријеме су тужна. Тешко ми ја и сада да причам о томе. Сузе ми бране да се сјетим групице Срба који су у колони, на запрежним колима заставом, цвијећем и бронзама окићеним, пјевали српске изворне пјесме обучени у народне ношње, а да нису знали ни куда иду, ни куда воде своје најмилије“, рекао је доктор Пејић.
Он је истакао да му се слика уплакане старице која је испред себе гурала козу у „циварама“ /ручним колицима/ са неколико завежљаја дубоко урезала у памћење, а овакве слике су му болно свјеже и данас.
