То је, наиме, званицни назив жељезничке станице на прузи узаног колосјека Вишеград-Вардиште. Пруга је изграђена 1906.године, а постоји податак да је градња по километру била тада најскупља у Европи. Градио ју је цар и краљ Фрањо Јосиф Први. Легенда каже да су тадашњи пројектанти увјеравали његово височанство да ће то били баш скупо, терен је врло неприкладан, а да је К.унд К. одговорио: „Мозе ли кила злата одбити килу камена?“ – „МоРе“ одговорили су пројектанти и прионули на посао. Толико је, наиме, била од значаја та пруга до границе са Србијом за већ тада посрнулу Аустро-Угарску монархију.
Путовање популарним „ћиром“ било је више од доживљаја. Из Сарајева се кретало с Банхофа (Банова), са Бистрика, па онда Довлићи, Коран, Пале, Стамболчић (941 м надморске висине, са исто толико дугачким тунелом), Сјетлина, Подграб, Прача , Реновица, Бања Стијена, Судици, Месићи-Рогатица. Ту вас је чекао аутобус који је саобраћао два пута дневно. Ако би сте наставили вожњу, могли сте стићи и до Фоче, али би морали мијењати воз у Устипрачи, а могло је и до Рудога с тим што се воз мијењао у Међеђи.
Пруга је почетком седамдесетих модернизована па је њом саобраћао моторни воз који је једанпут возио и Титу с Јованком, у народу познатији као „Спахин“, али је средином седамдесетих
пруга, на жалост многих, а нарочито источњака, укинута.
И сад постоје приче о пружмим радницима, масиновођама, стројовођи, скретницарима и рампаџијама, како у свечаним униформама, на станици Устипрача, уз масу народа, испраћају свог „Ћиру“ у пензију.
Укидањем пруге као да је стао живот и у самим Месићима. Некад познате станицне биртије више нису имале коме да пруже окрепу и пиће, путника није било, ни писка локомотиве по којој су неки знали колико је сати. И стари, расклиматани „Технотрансови“ аутобуси обуставили су превоз.
Није више било потребе ни за „Сјемечово“ стовариште. Није одлазила резана грађа према Србији, што јебила и основна намјера Аустру-угарске, касније Краљевине, Титовине..
Гашењем ове пруге, као да је неко Рогатци откинуо десну руку.
