Јуче ујутру, 23. децембра, Рогатицу овај свијет напустила је још једна Рогатичанка из све рјеђих аутохтоних, „домородачких“ српских породица. Ријеч је о Јованки Јовановић, једној од најстаријих становница Рогатице као насеља и општине. Умрла је у 95 години живота током кога је доживјела дубоку старост захваљујући њеном ведром духу и начину живота у коме је на оптимизам и шалу разбијала и најтеже проблеме са којим се не ријетко сусретала.
Јованка је рођена у селу Варине у пљеваљском срезу у патријарјахалној сељачкој породици Виојновић у којој је рођено 12 ђеце, од којих је седморо преживјело ђечије болести. Била је шеста од преживјелих. Испред су била три брата и двије сестре, а иза ње једна сестра.
Од памтивијека Војновићи су били чувари отаџине и српства. Тако је било и у Другом свјетском рату. На том путу, причала је Јованка, живот је положило 27 Војновића. Њен отац Радуле био је командант мјеста, стриц Перо војвода четнички, а други стриц Филип, дипломирани правник у врху команде Југословенске војске у отаџбини.
Због свих тих „заслуга“ породице и Јованка је имала великих проблема и неприлика. Иако је била млада и женско, опет по њеној причи, хапшена је осам пута и на робији провела скоро пет година.
Прогон је почео у мају 1947. и окончан након њеног доласка у Рогатицу и удајом за рођеног Рогатичанина Вељка Јовановића 1954. године.
Након доласка у Рогатицу, Јованка се запошљава у угоститељско предузеће „Слоода“ гђе је остала десетак горина, а онда прелази у ДИ „Сјемећ“ и ту остала до пензионисања прије скоро 40 година.
Остаће у сјећању многих Рогатичана по свом шарму, дружељубивости и способности да кроз шалу на свој и рачун других развесели и најтужнија лица. Њени „бисери“ су се данима препричавали и препричаваће се још дуго. О њој ће посебно причати њене пријатељице из удружења жена „Рогатица“. Отишла им је Јованка, нека јој је слава и част, поручују оне.
/058-Сретен Митровић/
