За још непуних 15 дана, односно 10. десетог децембра ове године, брачни пар Драган (86) и његова осам година млађа супруга Надежда, рођена Башевић, обиљежиће риједак јубилеј – 61 годину заједничког живота у који су ушли сада већ дане 1961.
Златни пир нисмо славили али смо ево доживјели и са нашом ђецом улазимо у 62 годину заједничког живота у који смо ушли ја на почетку 24, а моја Надежда са непуних 17 година за што јој је фалило само осам дана, прича Драган а потврђује Надежда.
А све је почело случајно. Иако смо били релативно далеко једно од другог, упознали смо се преко неких заједничких пријатеља. Виђели се три пута. Први пут само да кажемо једно другом – ја сам тај и тај а ја та и та. Већ уз друго виђење било је и нешто приче, а треће је било судбоносно. Пао је начелан договор да се узмемо, додаје Драган.
Истина, било је ту и утицаја породица. Моји стричеви, јер оца нисам имао, умро кад сам имао само осам година, који су ме подизали, су се водили тиме да сам нашао лијепу, поштену и радну ђевојку, присјећа се Драган. А Надежда, односно Нада како је углавном зову сви укућани, додаје да је и код њене одлуке био удио мајке која се водила тиме да је лијеп момак и још Саралија и чак са занатом?!
И заиста Драган је био Сарајлија. Рођен је на Хреши у општини Срари Град. Био је једно од двоје ђеце у мајке Милке рођено Лопатић и оца Тана , који је умро кад је Драган имао осам година. Бригу о њему и двије године млађој сестри Мари преузели стрине Роса и Петра уз подршку стричева Николе и Душана.
Ни Надежда није имала много бољу ђечију прошлост. Као и Дрган била је сироче. Након смрти оца Бранка Башевића, кога она није ни запамтила, њена мајка Аница три године касније преудала се у село Сељане за Ненада Павловића и у новом браку у два порођаја родила четворо ђеце – три кћерке – Стевку, Миланку и трећу која је одмах отишла на онај свијерт, у једном породу и сина Вељка у другом, али ни Надежду у Закому није заборавила. Често смо биле једна код друге и везале се као мајка и кћерка, прича Надежда.
Бригу о Надежди највише водили су ђед Милош и бака Мара. Они су јој пружили што је било у њиховој могућности. Завршила је 4 разреда основне школе, као и највећи број њених вршњакиња из села и околине.
Богами су ме, присјећа се бака Надежда, за те услове и лијепо одијевали. Ништа мање нисам имала него све остале ђевојчице у селу и ја израстох у ђевојчурак за којим су се све чешће и момци окретали.
Тако, уз назор мало смијеха, због болова након недавне операције панкраса од које има још болова, прича Надежда, налеће и овај мој Драган из Сарајева како се представио. Био је млад и љепушкаст и уз то запослен у државном предузећу и ја се, по оној „младо – лудо“, зацопах и није требало пуно приче да прихватим његову понуду за брак.
А Драган, уз то што је био млад и лијеп и посебно из Сарајева, а мајстор обућар. Једно вријеме радио је у погону Кожарског комбината из Високог у Сарајеву. Кад се тај погон вратио у Високо, пред њим су била два пута. Да за послом иде у Високо и други да остане без посла. Прихватио је овај други и одмах конкурисао за поштоношу у сарајевској пошти. Било је то давне 1964. и Сарајевом уздуж и попријеко ходао је све до почетка посљедњег рата у коме је неко вријеме био поштар а кад је звала отаџбина и војник на одбрани Срба у Сарајеву.
Када су Драган и његова Надежда постали једна душа и два тијела, дошао је њихов двојац – кћерка Споменка 1962. и син Бранко 1965. који је као полицајац већ у пензији, а кћерка Споменка се сретно удала и живи у Сокоцу. Они су им даровали четворо унучади – три ђевојчице и једног ђечака, а ту је и четворо праунука и обртно, три ђечака и једну ђевојчицу.
И за крај откуд сарајлије у Рогатици? Дошли са егзодусом Срба из Сарајева послије Дејтона 1996. Оставили у Сарајеву велику кућу и замашну окућницу у које су уложили све што је Драган зарадио као поштоноша, у коме је било доста и бакшиша након уручивања пензија и других новчаних дознака, и Надежда радећи као хигијеничарка у бившој СДК гђе је, како рече, имала „боговску“ плату.
Дошли у Рогатицу као избјеглице и поново у љубави и слози, морали су се кућити из почетка. Кућу на сарајевском асфалту, тешка срца, морали су продати и купити другу у Рогатици у коју су се удобно смјестили, али уби их носталгија и жал за оним што им је тамо остало. Фали им и Сарајево у коме су, како рекоше, провели најљепше дане живота.
Децембар и Надежда
За Надежду из ове приче децембар је значајан мјесец. У њему се родила 1944. У њему се удала 1961, и у децембру је родила кћерку Споменку. Она би вољела и да умре у децембру, а њени додају – тамо неке године.
/058/
