Навршава се 20 пуних година од како је физички, у 42. години, пун снаге и докторског знања, и кад је највише требао својој породици и друштвеној заједници, својој Републици Српској, којој је као борац прве категорије дао све што је имао и могао.
Отишао је Зока, како су га најчешће звали бројни пријатељи и познаници, али су остала незаборавна сјећања не само његових најрођенијих, него и међу великим бројем његових пријатеља и пошовалаца који и послије толико прођеног времена уз свако сјећање на њега препричавају његове „бисере“ из свакодневног, али и докторског живота, кога је рано прекинула неумитна смрт.
Мала утјеха његовим најрођенијим и свим који су га познавали за велики губитак свакако је чињеница што већ неколико година, његово име носи, к’о би други, но Дом здравља у његовој Рогатици у коме је одрадио прве дане докторске праксе.
Име и фотографије на најатрактивнијим мјестима подсјећају на његов незаборавни лик и дјела по којим га се сада сјећају његови саборци и други познаници који све чешће свараћају у ову кућу здравља.
Сјећање на свог Зорана, његови мајка Перка, отац Сретен, брат Озренко и остала родбина, вратили су данас, уз цвијеће, сузе и свијеће задушнице, код његове вјечне куће на породичном гробљу у селу Сјеверско код Борика са поруком: године пролазе, туга и сјећање остају вијеки вијекова.
/058/
