За случај „Маркале“, коју год верзију догађаја, чуо је сваки пунољетни говорник овог језика. За патњу становништва оног дијела Сарајева који се налазио под контролом такозване Армије РБиХ чуо је цијели свијет.
Жарко Крешталица, Милојка Тамбур, Ружица Мартиновић, Слађан Гргић, Бранка Милошевић, Наташа Квесић, Томислав Милановић, Здравко Шутало, Мира Делић, Петко Радовановић … То су имена убијених Срба за која свијет никад није чуо.
Свијет никад није и никад неће чути имена још тридесет троје рањених Сарајлија, који су тог кобног дана чекали аутобус испред зграде Општине Илиџа. Тог 26. октобра 1992. године, циљ такозване Армије РБиХ нису били српски одбрамбени положаји и војни објекти. Циљ граната које су испалили припадници самозване армије, били су српски цивили.
Слађан је имао само 13 година. Његовог имена на споменику убијеној дјеци Сарајева нема. За сарајевске власти он није био дијете. Његова мама не зове се Мунира, нема четири тисуће мјесечних примања, не вози џип, није медијска звијезда и нема привилегију да утиче на државна питања, нити се њени ставови преносе као ударна вијест многих медија. Заправо, ми не знамо ни како се зове Слађанова мама, да ли је жива или далеко од свог Сарајева, можда у туђој провинцији, тихо болује своју бол.
Извор: /Сарајево на вези/
