Један становник Пала, по презимену Ћиро (име непознато) говорио је о свом пресељењу у Пале после Другог свјетског рата. „Кад сам се припремао да сиђем у Пале, бринуо сам се како ћу и да ли ћу се знати понашати међу мноштвом људи, бљештавих продавница, јурења аутомобила. Мајка ме је подучавала да не гледам у бљештаве сијалце, да идем крајем пута. Тешко се било одупријети, а не живјети у том новом рају“.
Пале су тада имале око 70 становника, неколико продавница, три аутомобила, тек је била уведена електрична струја. На том нивоу била је Прача и Подграб, а на нижој степеници су били Мокро и Коран (данас сједишта мјесних заједница).
