Аутор: Драган Мијовић
Тешко да постоји ико на овоме свијету ко себе гласно назива Србином, а да „Марш на Дрину“ у њему неће покренути плиму узвишених патриотских осјећања, понос на велику славну прошлост свог народа, осјећај части и достојанства због свега што смо били и што јесмо, због онога што смо истрпјели, а нисмо поклекнули, упркос свом злу које се на нас обрушавало.
Култни статус
У присуству војводе Путника те високих војних и државних личности, укључујући Арчибалда Рајса и стране дипломате, „Марш“ је први пут јавно изведен у Крагујевцу 1915. и одмах се трајно населио у српска срца. Касније током рата често је извођен међу српским трупама, код којих је будио невиђено одушевљење и борбени полет. Током пробоја Солунског фронта свирали су га радо и често сви савезнички војни оркестри. Наравно, и у периоду између два рата био је невиђено популаран и имао скоро култни статус код Срба.
Међутим, у комунистичкој Југославији на „Марш“ се гледало са великим подозрењем, па су га разне идеолошке комисије проглашавале за вид великосрпског дјеловања. Какве усташе, балисти, какви бакрачи – „српски национализам је најопаснији по државу и поредак“, била је смишљено и подло наметнута формула. Па и кад од њега нема ни помена, треба га измислити у виду сумњивих пјесама попут оних о војводи Синђелићу и „Марша на Дрину“, али и кроз све друго што би могло послужити да се Србима „утјера вјера у чутуру“. А онда се, по њима, десио један скоро па инцидент. Наиме, када је Иво Андрић 1961. пошао у Стокхолм да прими Нобелову награду и уђе у клуб бесмртника, са собом је понио једну предратну грамофонску плочу како би „Марш на Дрину“ том приликом био изведен. Аутентични тактови ове композиције силно су одушевили присутну публику на гала приредби додјеле награде српском књижевнику.
Неколико присутних великодостојника Шведске академије одмах је затражило да им Андрић поклони ову плочу. Он је учтиво одбио, обећавши да ће им је послати накнадно, што је ускоро и учинио. Потом је 1964. на 50. годишњицу Церске битке на Пулском фестивалу премијерно приказан филм Жике Митровића „Марш на Дрину“ са истоименом музичком темом. Иако се „објективна“ критика обрушила на филм тобож из умјетничких разлога, он је доживио огромну популарност и гледаност, а право је чудо како је прошао испод радара тадашње цензуре. Добар дио српског народа, који се осјећао пониженим и национално погаженим, сви они који нису фанатично клицали Титу и партији, филм су доживјели као мелем на рањену душу. За њих је био невјероватан доживљај да у изузетној фотографији Милорада Марковића, уз звуке „Марша на Дрину“, гледају српску војску и официре у акцији, прије свих холивудску појаву стаситог капетана Косте (Александар Гаврић). Поменути догађаји били су од пресудне важности да се одшкрину врата повратку „Марша“ у јавни живот, али далеко од тога да су властодршци цупкали уз његове тактове. Но, било како било, пјесма је све чешће извођена по кафанама, свадбама и другдје, изузев на јавним манифестацијама. Исте 1964. композиција је добила и текст из пера новинара и публицисте Милоја Поповића Каваје.
Тих година креће нови живот „Марша“ и то не један, већ два, при чему је онај у иностранству потпуно неочекивано добио свјетске размјере, мада је то за нашу јавност било скоро непознато. Наиме, одмах послије Андрићевог геста у Стокхолму та музичка тема је постала невјероватно популарна у цијелој Скандинавији. Прво ће је објавити један шведски гитариста, а потом и Шведска краљевска гарда, уврстивши је у свој редовни програм. А онда је то незадрживо кренуло да се шири и одједном је „Марш“ постао свјетски хит са бројним обрадама које су високо котирале на топ-листама. Снимљено је више од 25 плоча у разним адаптацијама, од рока до твиста и хали-галија. Све те композиције под називом „Дрина Марш“ или само „Дрина“ изводили су неки од најпознатијих свјетских солиста, музичких састава и оркестара тог времена, као што су претече „Битлса“ – британски „Шедоуси“, „Џокерси“ из Белгије, шведски „Спотникс“, Јирген Ингман, те Џејмс Ласт. Потом га снима мегазвијезда Клиф Ричардс и Чет Еткинс, па Франк Сицилијано и чувена Мери Лафорт. Опробао се и виртуоз оргуља Чери Вајнер, а музичка икона САД Пети Пејџ с њим је направила огроман успјех. И коначно, ту недавно свирали су га „Лајбах“ и Капетан Харп.
Наравно, и многи домаћи музичари нису одољели тактовима непоновљивог „Марша“, доносећи своје обраде попут: Р. М. Точка и групе „Смак“, Џонија Штулића и „Азре“, Боре Дугића, Моме Станојевића, Душана Јакшића, Цунета и многих других. Најизвођенију верзију снимио је чувени Царевац, и сам војник Великог рата, уз чију виолину чујемо мужевни баритон Љубивоја Видосављевића. Многи ће данас рећи да је „Марш“ најскупља српска пјесма. Наравно, није то оно кад га у кафани наручите од циганске плех-музике, а фронтмен са сребрним зубом вам каже: „У бре, куме, ‘де баш ту најскупљу.“ Шалу на страну, те препознатљиве ноте су „свети грал“ наше патриотске музике, она је напросто постала саставни дио нашег бића, скоро па генетска ствар.
Напади и клевете
Нажалост, као што и многе друге вриједне ствари у балканској каљузи нису могле остати по страни од примитивне мржње и зависти, тако је и чувени „Марш“ био извргнут нападима и клевети. Наиме, већ деценијама уназад код неких у нашем региону се уобичајило брутално омаловажавање свега што је српско, па се то поновило и 14. јануара 2013. поводом извођења „Марша“ у Генералној скупштини Уједињених нација. Тада су разни појединци и групе надигли праву медијску халабуку у намјери да се од једне слободарске пјесме која слави херојску одбрану своје земље начини оно што она није. То је била још једна у низу пропагандних ујдурми да би се западна јавност изнова нахушкала против тих злочестих Срба. Рачунало се на пословично слабу упућеност становника западне хемисфере. Међутим, ни тамо нису баш сви неупућени, па су са тих страна ускоро дошли гласови да је ова кампања потпуно неоснована и да је по сриједи „old patriotic, libertarian, Serbian song from World War I“, која нема никакве везе са посљедњим ратовима. Иако овакве харанге наносе одређену штету и сију додатну мржњу, оне су дугорочно неодрживе и њеним ауторима се враћају као бумеранг. Ваљда ће некима некад доћи из Какња у Зеницу па ће схватити да тако постижу супротан ефекат, јер се на овај начин само јача српско јединство, али и одлучност у борби за очување својих националних вриједности и достојанства.
Да се ми, ипак, вратимо на почетак ове приче, на главног кривца за настанак овог генијалног дјела. Станислав Бинички је један од утемељивача српске класичне музике и музичке сцене уопште. Узмемо ли у обзир његово прегалаштво и резултате на широком пољу дјеловања, биће јасно о каквом ауторитету је ријеч. Родио се у породици српског официра у мјесту Јасика код Крушевца 27. јула 1872. године, дакле прије равно 150 година. Већ у раној фази школовања свира флауту и виолину, помало компонује и диригује ђачким хором. Још као студент на Великој школи оснива Академско музичко друштво. Активан је као педагог, хоровођа и композитор. Завршио је Природно-математички факултет у Београду, а потом 1899. и Музичку академију у Минхену. Министарство војно поставља га за капелника и музичког референта. Тада оснива велики симфонијски оркестар под именом Београдски војни оркестар, чији је управник и диригент. Исте 1899. заједно са Мокрањцем и Цветком Манојловићем оснива и Српску музичку школу, а 1903. компонује прву српску оперу „На уранку“, за коју је либрето написао Бранислав Нушић. Наредне године формира Музику краљеве гарде која ће прерасти у Београдску филхармонију, којом руководи наредних 16 година.
Симбол части
Почетком Великог рата на служби је у Врховној команди, а касније ће са трупама проћи страдални пут Албанске голготе. На Крфу на брзу руку окупља остатке свог војног оркестра и ставља га у функцију. Држе честе концерте нашој и савезничкој војсци, а најчешће рањеницима у пољским болницама. Врховна команда оркестар с њим на челу 1916. шаље на турнеју по Француској, гдје држе запажена три концерта у Паризу, затим Лиону, Бордоу, Монтабану, Оранжу, Марсељу, Тулону и Ници. Био је то прави тријумф, а критика и медији нису штедјели ријечи хвале. По окончању рата овај прегалац и даље неуморно ради. Тако 1920. остварује давнашњи сан, оснива самосталну Београдску оперу и постаје њен први директор. Његов опус чине, поред опере, соло и хорске пјесме, музика за позоришне комаде, више маршева и мноштво других композиција. У првим деценијама 20. вијека он је био спиритус-мувенс цјелокупне музичке сцене у Србији и зачетник многих пионирских подухвата као неуморни композитор, диригент, извођач, педагог и покретач. Бинички се упокојио 15. фебруара 1942, прије осам деценија. У ратном метежу његова смрт прошла је скоро незапажено, а када је та вијест допрла до српских официра и војника у нацистичким заробљеничким логорима, свирали су „Марш на Дрину“ умјесто некролога великом ствараоцу.
Овај врсни стваралац ужива велико поштовање у музичким круговима, а грађани Крушевца су му прије неколико дана одали дужну почаст поводом 150 година од рођења. Наиме, 29.6.2022. у центру града на Тргу косовских јунака свечано му је откривен споменик.
Често се дешава да једно умјетничко дјело потпуно баци у засјенак читав опус одређеног аутора, као што је Сервантесов „Дон Кихот“, Мунков „Крик“ или Бизеова „Кармен“, тако је и са „Маршом на Дрину“ Биничког. Он је његова лична карта, кад се помене „Марш“, помислите на Биничког и обратно. То је најизвођенија српска композиција код нас и у свијету, са репутацијом врхунске војне корачнице као што су аустријски „Радецки марш“, француски „Марш ратника“, руска „Славјанка“, енглески „Владај, Британијо“, амерички „Звијезде и пруге“, њемачки „Кенигрецки марш“ и други.
Мада је с „Маршом на Дрину“ у слободарску историју свијета одмарширала једна славна војска, он је за Србе постао свевременска вриједност, симбол части и витештва. Чини се да само уз његове тактове можемо чврсто сложити наш заједнички ритам корака у бољу будућност, јер он ће увијек челичити наш побједнички дух и слогу.
Др Лазић
Све до Другог свјетског рата „Марш“ је уз „Тамо далеко“ обавезно свиран на сахранама ратника солунаца. Колико јуче грађани Србије и Републике Српске су, искрено потресени, на вјечни починак „Маршом“ испратили великог српског родољуба и хуманисту, легендарног доктора Миодрага Лазића. Тог 18. априла 2020. широм српских земаља у градовима Источном Сарајеву, Нишу, Бањалуци, Београду, Бијељини, Приједору, Зворнику, Требињу, Костајници и другим мјестима орили су се горди звуци моћног „Марша“.
Дугачак списак музичара
„Марш на Дрину“ су, поред осталих, изводили и сљедећи музичари: Декарнис Клатнен, Карел Дуба, Роберто Делгадо, Валтер Шолц, „Хорст бенд унд зајн оркестар“, Леон Јанг, Стринг Корал, Хомер и Џетро, „Боема Валхаус бенд“, Френки Јанковић, „Нешвил Стринг бенд“, Берт Ландерс и Конрад Греј, Хенри Арланд и Ханс Бертрам, Гинтнер Норис и „Бундесвер биг бенд“, „Ритмус им блут“, „Анри Домнерус секстет“, Курт Хенкелс, Хази и Остервалд, Боб Каперс и „Бал стрит џез бенд“, Бајернкапел Миндерздорф и многи други.
