Драгану Бјелогрлићу сигурно није било пријатно када га је Ратко Младић пред колегама назвао „патуљком“! Војни командант дошао је те давне 1995. године на Пале да обиђе екипу која је снимала филм „Лепа села лего горе“.
Глумци култног остварења, које је снимано усред рата у Босни и Херцеговини, морали су да сарађују са тадашњим ратним главешинама како би без проблема радили у околини Вишеграда. А онда је Младић изразио жељу да лично поздрави филмаџије, па им је организовао дружење на Палама.
Бјелогрлић се тада први пут срео са генералом и тај њихов сусрет памтиће док је жив.
Ратко нас је примио у бункеру који се налазио седам спратова испод земље. Чим ме је видео, одмах ми је добацио и упутио шалу на рачун моје висине: „Бјелогрлићу, јеси ли ти из Гацка? Колико знам, Гачани су сви кршни људи, а ти си као неки гатачки патуљак.“ Сви његови официри у том тренутку прснуше у смех, а ја сам му добацио: „Па, генерале, ниси ни ти неки јаблан“ – препричао је познати глумац и додао да му није било баш свеједно после такве опаске:
– У том тренутку су сви заћутали. Тишину је прекинуо Младић, који се насмејао, а онда су за њим почели да се смеју и сви остали. Послужио нас је ракијом и ћевапима. Код њега у бункеру смо провели пуна три сата.
Сценарио за филм „Лепа села лепо горе“ настао је из чланка „Осам дана у гробу“ Вање Булића. Познати новинар открива за Хит да је инспирацију за лик главног јунака Милана (Драган Бјелогрлић) пронашао у животној причи војника Слађана Симића. Он је био један од седморице заробљених српских бораца у тунелу Бродар на путу између Вишеграда и Рудог.
Нашао сам се са Слађаном у једној кафани у Ужицу. Испричао ми је како су се осам дана борили српски и муслимански војници у тунелу дугом 97 метара. Нажалост, Слађан није доживео да погледа филм јер је само два месеца пре премијере погинуо на ратишту – прича Булић и додаје да је и чувеног естрадног менаџера Раку Ђокића такође смрт спречила да буде део овог пројекта:
Првобитно је требало да он продуцира филм. Његова замисао је била да то буде једна клаустрофобична прича у којој би се сцене снимале само у болници и тунелу. Међутим, Рака је у међувремену умро и онда је све преузео Срђан Драгојевић, који је сматрао да се цела прича мора донети и приказати много комплексније.
Вања објашњава да је филм на једном месту окупио групу наших најбољих глумаца и открива зашто је Петар Божовић тражио огроман хонорар за улогу ратног профитера Слобе.
Питао сам га зашто је зацепио хонорар за улогу, а он ми је на то одговорио: „Слоба је толико негативан лик да ја не могу да нађем начин да га одбраним. Ако ништа друго, онда ћу макар да узмем велике паре“. Петар је генијално у том филму одиграо српску битангу – каже Булић.
Божовић је истакао да се после свега ипак каје што је играо у „Лепим селима…“
– Жао ми је што сам прихватио улогу у том филму. Сви кажу да сам одлично одиграо ту хуљу, али уопште нисам срећан због тога. Знате да кажу да сваки глумац помало има у себи лика кога тумачи. Знам да ми, попут адвоката, треба да бранимо сваки лик који глумимо, али ја, брате, никада више не бих играо тако неку улогу – прича славни глумац.
Жика: Одбио сам улогу Виљушке
Срђан Жика Тодоровић каже да му је највећа грешка у каријери што је у филму „Лепа села, лепо горе“ одбио улогу Виљушке, која је припала покојном Милораду Мандићу Манди.
Прво је мени понуђена та улога, али је нисам прихватио. У то време је у Босни још увек трајао рат и због тога ми се није ишло у Вишеград. И дан-данас жалим што нисам у „Лепим селима…“. Улога је била написана тако да глумац може да је надограђује, па је тако Манда пустио косу и браду и изнео је на свој начин – каже Жика.
Најпопуларнији цитати из „Лепих села…“
„Ајде да ти чика да бону“
„Да се не љубимо“
„Како је код вас горе у Шведској? ‘Ладно, ал’ стандард.“
„Шути, болан, еротика“
„Вид ћуне, права пионирска“
Да ли сте знали
Чувени британски филмски магазин „Сајт енд саунд“ уврстио је филм „Лепа села лепо горе“ у 30 најбољих ратних филмова на свету
Филм се није приказивао у Хрватској, па су многи ишли у оближњу Словенију да га погледају
У филму се појављују прави војници, а не статисти. Једном од војника продукција је остала дужна дневницу, па се он појавио на сету с кашикаром и претио да ће се разнети ако му се његов новац не исплати. Дневница му је била 20 тадашњих марака
Сцена у којој Никола Пејаковић Коља и Драган Бјелогрлић играју кошарку једва је снимљена јер је Коља био мртав пијан
Тунел у којем се снимао највећи део филма налази се код Пријепоља
Идеја за снимање филма родила се 1993. године када су се Вања Булић, Драган Бјелогрлић и Срђан Драгојевић срели на прослави магазина „Дуга“
/Преузето/
