Vijest o zarobljavanju hrvatskog državljanina Vjekoslava Prebega odjeknula je prije nekoliko dana cijelim regionom.
Prebeg (40) se i dalje nalazi u ruskom zarobljeništvu i njegova sudbina je za sada neizvesna jer je Moskva odmah na početku sukoba najavila da će strani plaćenici biti osuđeni na smrtnu kaznu.
– Nikad nisam bio pripadnik Azova i nikada ne bih bio jer su izrazito nacističke ideološke orijentacije. Bežao sam od takvih ljudi i u Hrvatskoj – rekao je Prebeg na početku razgovora sa srpskim novinarom Miodragom Zarkovićem.
Prebeg je rekao i da nije uhapšen u Azovstalju, kako se verovalo u početku.
Prebeg:
– Ja sam pripadnik Oružanih snaga Ukrajine. Stupio sam u službu 25. maja 2020. godine. Upoznao sam ženu u Ukrajini, nijednom nisam upoznao neku poput nje, hteo sam da ostanem, a bilo mi je potrebno državljanstvo. Na predlog nekih ljudi sam stupio u vojsku jer mi je rečeno da posle tri godine mogu dobiti državljanstvo. Ranije sam služio u Oružanim snagama Republike Hrvatske – navodi Prebeg.
Tvrdi da tokom službe nije dolazio u direktan sukob sa proruskim snagama u Donbasu.
– Rekli su tada da je rat stacioniran i da se sve faktički odvija u rovovima. Ja sam poverovao. Tokom prve rotacije uopšte nije bilo dejstava. Odmah je potpisan prekid vatre obostrani. Leti smo kopali i kosili. Zimi smo cepali drva i čistili sneg – kaže Prebeg.
Dodaje da se sve promenilo krajem februara.
– Već 24. februara u pet popodne nismo mogli da zadržimo položaje i povukli smo se. Bežali smo da sačuvamo glavu, ne znam koliko sam puta do kraja marta bežao i molio Boga da me ne ubije nešto. Granate su padale i na tri metra. Sedeo sam jednom ispod velikog rovokopača i „grad“ je pao na nekoliko metara od nas – rekao je Hrvat.
Prebeg je naglasio da nije stekao utisak da je ukrajinska vojska dobro opremljena i da može da se nosi sa ruskim snagama.
– Ja to nisam video. Ne znam kako je u ostatku Ukrajine. Od 1. marta nismo imali internet, malo smo slušali radio i čekali šta nam kažu zapovednici, koji su donosili neke informacije. Svaka tri dana je išla grupa iz svakog voda i dobili bismo hranu i vodu – rekao je Prebeg.
Naređenje za povlačenje je stiglo 11. aprila. Ukrcali su se na kamione, međutim, počelo je dejstvo ruske artiljerije, plan za organizovano povlačenje je tako osujećen, a svako je potom bio prinuđen da se snalazi kako zna i ume. Komanda ih je prema njegovim rečima ostavila na cedilu.
– Moj vod je imao desetak ljudi i uveče smo se vratili u naše sklonište. Pokupili smo hranu i naoružanje. Krenuli smo ka Zaporožju. Zapovednika satnije nije bilo. Danima nismo jeli. Ljudi su čupali neke trave i jeli, pa sam i ja. Na kraju je ostalo nas 17. Naš put je trajao 12 dana. Govore da smo prešli oko 250 kilometara. Padao je i sneg na nekoliko sati. Uhvaćeni smo 23. aprila oko 5 ujutru. Bili smo gladni i postali neoprezni. Zapovednik je rekao da spustimo oružje i da se predamo – priseća se Prebeg.
Za ruske vojnike ima samo reči hvale.
Izvor: /kurir/
