Вијест о заробљавању хрватског држављанина Вјекослава Пребега одјекнула је прије неколико дана цијелим регионом.
Пребег (40) се и даље налази у руском заробљеништву и његова судбина је за сада неизвесна јер је Москва одмах на почетку сукоба најавила да ће страни плаћеници бити осуђени на смртну казну.
– Никад нисам био припадник Азова и никада не бих био јер су изразито нацистичке идеолошке оријентације. Бежао сам од таквих људи и у Хрватској – рекао је Пребег на почетку разговора са српским новинаром Миодрагом Зарковићем.
Пребег је рекао и да није ухапшен у Азовстаљу, како се веровало у почетку.
Пребег:
– Ја сам припадник Оружаних снага Украјине. Ступио сам у службу 25. маја 2020. године. Упознао сам жену у Украјини, ниједном нисам упознао неку попут ње, хтео сам да останем, а било ми је потребно држављанство. На предлог неких људи сам ступио у војску јер ми је речено да после три године могу добити држављанство. Раније сам служио у Оружаним снагама Републике Хрватске – наводи Пребег.
Тврди да током службе није долазио у директан сукоб са проруским снагама у Донбасу.
– Рекли су тада да је рат стациониран и да се све фактички одвија у рововима. Ја сам поверовао. Током прве ротације уопште није било дејстава. Одмах је потписан прекид ватре обострани. Лети смо копали и косили. Зими смо цепали дрва и чистили снег – каже Пребег.
Додаје да се све променило крајем фебруара.
– Већ 24. фебруара у пет поподне нисмо могли да задржимо положаје и повукли смо се. Бежали смо да сачувамо главу, не знам колико сам пута до краја марта бежао и молио Бога да ме не убије нешто. Гранате су падале и на три метра. Седео сам једном испод великог ровокопача и „град“ је пао на неколико метара од нас – рекао је Хрват.
Пребег је нагласио да није стекао утисак да је украјинска војска добро опремљена и да може да се носи са руским снагама.
– Ја то нисам видео. Не знам како је у остатку Украјине. Од 1. марта нисмо имали интернет, мало смо слушали радио и чекали шта нам кажу заповедници, који су доносили неке информације. Свака три дана је ишла група из сваког вода и добили бисмо храну и воду – рекао је Пребег.
Наређење за повлачење је стигло 11. априла. Укрцали су се на камионе, међутим, почело је дејство руске артиљерије, план за организовано повлачење је тако осујећен, а свако је потом био принуђен да се сналази како зна и уме. Команда их је према његовим речима оставила на цедилу.
– Мој вод је имао десетак људи и увече смо се вратили у наше склониште. Покупили смо храну и наоружање. Кренули смо ка Запорожју. Заповедника сатније није било. Данима нисмо јели. Људи су чупали неке траве и јели, па сам и ја. На крају је остало нас 17. Наш пут је трајао 12 дана. Говоре да смо прешли око 250 километара. Падао је и снег на неколико сати. Ухваћени смо 23. априла око 5 ујутру. Били смо гладни и постали неопрезни. Заповедник је рекао да спустимо оружје и да се предамо – присећа се Пребег.
За руске војнике има само речи хвале.
Извор: /курир/
