Сјећате се генија из Чачка? Прво је научио да броји, па да говори

0
324

Као средњошколац продавао је кокице у Чачку – није знао како да помогне мајци, болесној, сиромашној, с којом је дијелио кору хљеба, и то буквално кору. Јован Стевић није вјеровао да постоји море, живио је у свом свијту гдје је тачно само оно у шта се лично увјери – ТВ екран ни у шта није могао да га убједи, па ни морски таласи на њему. Али веровао је у један бесконачан свет математике, обожавао и обожава бројеве, рачунске операције, док шета повучен, замишљен, његова глава била је рачунар који је рјешавао невјероватне операције.

За Јована смо први пут чули 2016. године. Тада је био средњошколац, о ком је причала цијела Србија. У наша срца ушао је као младић са коефицијентом интелигенције који га сврстава међу оне са потенцијалом генија, прво је научио да броји, а тек онда да говори, уме напамет да извади корен 1. Селио се 21 пут, био је изопштен из друштва. Колики је коријен од милион? Има ли ваш дигитрон довољно цифара за то? Јован је то из главе успевао да „извуче“. Знате ли ког дана сте рођени у недјељи? Реците Јовану датум рођења и знаћете да ли је то био понедјељак, уторак, сриједа…

А у глави су му, нажалост, били и дугови, извршитељи, кирије, његова глава рачунала је дугове, из године у годину мијењао је станове.

Како је тада причао, паштете и џем не може да смисли, јер је дуго само њих јео.

Таленат се исплатио, али корак по корак. Жеља му се испунила, добио је стипендију и место у дому. И мајци је било лакше. Више нису били на рубу егзистенције.

Јован сада завршава трећу годину Економског факултета. Зашто економија, а не математика? Желео је да буде баш ревизор, а сада се двоуми између овог позива и актуарства.

Јавља нам се срдачно, са манирима којима не може свако да се похвали.

– Добио сам плаћену праксу у Министарству финанстија. То је пракса коју је држава обезбиједила најбољим студентима завршних година факултета. Преко љета намијеравам да пробам да конкуришем за још једну праксу – прича нам Јован.

А праксе и стипендија које је добио за њега су значиле крај мука које је имао као средњошколац. Он је скроман. Каже, нема на шта да се жали, у студентском дому има смештај, храну и простор за учење, а то му је најбитније. На факултету је стекао пријатеље, а упркос свом таленту није престао да се труди и учи. Просек му је 9,72.

– Мој живот кренуо је да се мијења маја 2016. године. Пре моје појаве у медијима, сада сви знају ту причу, живјели смо у немаштини, нисмо имали ни за кирију, а камоли за хљеб и основне ствари, попут одјеће. Поново смо имали проблем од 2017. до 2019. године, али то је сада мање изражено, јер сам ја добио стипендију. Финансијски сам се одвојио од мајке – прича Јован.

Мајка се бори, болест је спутава, само за лекове треба јој 10.000 динара мјесечно. Посао који по уговору ради јесте лични пратилац особа са сметњама у развоју и нада се да ће успјети да добије инвалидску пензију.

Никада није клонуо, а садашњи живот неупоредив је са сиромаштвом које га је тиштило.

– Ја сам само вјеровао у себе, вјеровао сам да ће моје способности да се исплате, видим резултате, настојаћу да остане тако – прича Јован.

Математика му није била од круцијалне важности током досадашњих студија, али логика јесте.

– Развио сам способности које су помагале у учењу, логичко повезивање које сам користио да бих теорију повезивао са праксом – прича Јован.

Дакле, нема за њега предмета који је досадан и сувопаран, већ све повезује са стварним животом и нема изговор да одлаже испит.

Још када смо пре двије године разговарали с Јованом, он се чудио неким својим колегама који чекају октобар да положе испите.

– Искрено мало ме је изненадило што је много студената оставило и више од половине испита за јесен, ја сам научен да су ми обавезе на првом мјесту, а и не бих ни дошао у Београд да није факултета. Али зато нити је било неких излазака, нити сам гледао серије (то многи студенти помињу) нити сам имао много активности ван. Морам признати да ми је овај живот прилично монотон али вјерујем да ће се све то исплатити. Од почетка сам знао да ћу морати сваки дан да радим и да се трудим и држао сам се тога – причао нам је прије двије године Јован, а сада је потврдио да се његов труд исплатио.