Хаџишабановића вила се налази 2 км југоисточно од центра Пала у Горњим Палама у непосредној близини извора Паљанске Миљацке. Вила је 2002. године проглашена националним спомеником Босне и Херцеговине те је Влада Републике Српске дужна предузети све мјере како би заштитила овај објекат, али и осигурати средства за враћање овог објекта у изворно стање.
Браћа Хаџишабановић 1898. године поред двије своје пилане у Сарајеву, подижу још једну са два гатера на Палама. Пилане су углавном радиле за локалне потребе, али изградњом жељезничке пруге према Вишеграду и њеним пуштањем у промет 1906. године, пилана Хаџишабановића на Палама ради пуном паром. Пале су 1910. године имале 179. кућа и 1082 становника. Хаџишабановићи су имали фарму крава, пекару, продавницу, па чак и мектеб (мејтеф), гдје су се муслиманска дјеца подучавала вјерским обредима. Прецизније у тим школама учила су се само арапском писму, а дјелови Курана напамет. Али без обзира на школу, арапски и турски језик је остао туђ и непознат. На овом подручју, дјеловање ислама показало се као неплодно.
Вила је изграђена у периоду аустроугарске окупације као вила масивне градње, двокатница, грађена намјенски, као исходишна кућа. Вилу је саградила сарајевска трговачка породица Хаџишабановића 1912. године. Пројекат је рађен у марту исте године у столарском атељеу Аугуста Таборy-а у Сарајеву. У приватном власништву је била до 1946. године, када су је власти бивше СФРЈ национализовале. Данас је вила власништво Општине Пале.
Вила представља масивну двокатницу зидану опеком и омалтерисану продужно-цементним малтером. Грађена је намјенски као исходишна кућа. Представља архитектонски израз из периода аустроугарског царства – стил аустријске виле, што је видљиво у изгледу и материјализацији објекта.
Данашње стање објекта битно се разликује од изгледа у пројекту Аугуста Таборy-а који је, с обзиром на природу посла који је обављао, имао задатак израде конструктивних и декоративних дрвених елемената. Вјероватно је приликом каснијих интервенција (највећа 1936. године) дошло до промјене изгледа комплетног објекта, тако да су постојеће фасаде ријешене пуно једноставније, без икаквих детаља у дрвету, али са интерполираним новим садржајима и сложенијим кровним плохама. На објекту су истакнута два торња од којих је источни покривен шаторастим четверострешним кровом, док је други (западни) покривен осмострешним кровом са салонит плочама.
Од профилације на торњевима су истакнути кровни вијенци. Прозорски отвори су великих димензија и углавном су лучно завршени. Оквири су изведени у малтеру. Западни дио објекта је дограђен 1936. године. Објекат је тренутно покривен цријепом и лимом.
Дугогодишња небрига друштва, неадекватно одржавање и неповољни временски и други услови, довели су објекат у веома лоше стање. Услијед дугогодишњег влажења зидова, мраза и других фактора, као и врло високог снијега 2000./2001. године, дошло је до колапса конструкције и рушења западног дијела објекта. Остатак западног зида такођер је врло нестабилан и постоји реална опасност да се сруши, што би довело до рушења већег дијела објекта.
Извор: toopale.com
