„Односи српске и руске Цркве постоје бар осам векова дуже него што постоји европарламент, и засигурно ће истог надживети“
Усвајање „Резолуције о страном уплитању у демократске процесе“ од стране Европског парламента, у коме се изражава забринутост због покушаја Православне цркве у земљама као што су Србија, Црна Гора и Босна и Херцеговина, а посебно у њеном ентитету Републици Српској, да промовише Русију као заштитницу традиционалних породичних вриједности и учвршћује односе између државе и цркве, изазвала је праву буру у домаћој јавности.
У документу је, између осталог, констатовано да се страно уплитање може спроводити и утицајем у вјерским институтима и њиховом инструментализацијом, наводећи за примјер руски утицај у православним црквама, посебно у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, као и у њеном ентитету Републици Српској, Грузији и донекле Украјини, међу осталим сијањем сјемена раздора међу локалним становништвом развијањем пристраног писања историје и промовисања антиевропских програма.
Српска православна црква је јуче реаговала и истакла да је помињање СПЦ од стране ЕП „засновано искључиво на дубоким историјским предрасудама и тенденциозно креираним стереотипима (што) није изненађујуће, али, свакако, јесте дубоко разочаравајуће“.
„Стављање СПЦ у улогу узрочника ‘напетости међу етничким групама на западном Балкану како би распирила сукобе и поделила заједнице’, потпуно је супротно чињеницама и залагању цркве у свакодневном животу и стога такав став одлучно одбијамо“, поручено је, између осталог, из СПЦ.
„У данашњој Западној Европи више људи се моли у џамијама петком него у црквама недељом“
Непријатна ситуација у коју је СПЦ доведена од тако високе инстанце као што је Европски парламент, према проф. др Срђи Трифковићу, није изненађујућа.
Проф. Трифковић је за ИН4С поручио да су пример нових мученика и њихово завештање драгоцени, јер ће у овом веку, како је рекао, доћи ред и на западне хришћане да искусе мучеништво.
„У Западној Европи и САД већ бивају прогоњени због одбијања да прихвате уништење моралних темеља друштва. Како се постмодерни либерални терор буде погоршавао, постаће неопходно за све хришћане да дефинишу шта је допустиво, а шта је недопустиво у односима између цркве и државе, нарочито државе која води злу политику.
Ово је посебно важно за Србе и све друге вернике у Србији у тренутку када се, управо под притиском западних носилаца православофобије, суочавају са наметањем монструозних закона који подривају саме темеље породице, људског достојанства, природе и истине.
Нужно је одбацити било какву апсолутизацију државног ауторитета. Институције и законе треба прихватати као императив само у оној мери у којој настоје да подрже добро и ограниче зло. Проблем је препознала Руска православна црква изван Русије у Посланици савету епископа у иностранству из 1933. године:
„Покушај да се исцртају сфере утицаја између цркве и државе у којима душа припада цркви а тело држави, у принципу никада неће постићи свој циљ. Могуће је поделити човека на два раздвојена дела само у апстрактном смислу, док у реалности душа и тело чине једну недељиву целину. Једино смрт растаче нити које их везују“.
Јубиларни сабор епископа Руске православне цркве, одржан 2000. године такође се бавио овим проблемом. Тако су настале Основе учења Руске православне цркве о друштву, у којима се кизмеђу осталог каже и следеће:
„У свему што се тиче искључиво земаљског поретка ствари, православни хришћани дужни су да поштују закон, без обзира на то колико несавршен или непријатан био. Међутим, када поштовање законских захтева прети вечном спасењу и укључује апостазију или чињење каквог другог несумњивог греха пред Богом или ближњим, хришћанин је позван на подвиг исповедања зарад Божје истине и спасења његове душе за вечни живот. Он мора да стане против неспорних кршења Божјих заповести које чини друштво или држава“.
Амин! Уколико је законски отпор немогућ или неефикасан, на пример у случају наметања сатанске индоктринације деце, онда хришћански верник мора да се окрене грађанској непослушности. Црква је лојална држави, али Божје заповести за испуњење задатка спасења – у било којој ситуацији и било каквим условима – изнад су ове лојалности. Уколико ауторитет државе тера православне вернике на апостазију од Христа и његове Цркве, на чињење грешних и духовно штетних радњи, Црква и верни народ имају и право и дужност да откажу послушност држави. Уколико и када прогони почну, они морају и даље да отворено сведоче веру – и да буду спремни да следе пут исповедника и мученика Христових“, поручио је Трифковић и додао да у данашњој Западној Европи више људи се моли у џамијама петком него у црквама недељом.
„У САД лудило култур-марксизма нема границе. Невера и губитак осећаја за сопствени простор и место у времену карактеришу милионе Западњака. Та патологија иде руку под руку са култом Европске Уније и непрекинутом тежњом ка светској доминацији политичког дуопола САД, поготову под неолибералима који су се прошлог јануара вратили на власт.
Брисел и Вашингтон немају у свему истоветну агенду, али оба та центра моћи деле исти презир и одбојност према традиционалним друштвима и културама. Глобализам већ деценијама затире остатке наслеђених вредности и идентитета, а притом у исто време изазива драстичну демографску промену унутар самог Запада. Европа умире. Допуштајући милионским мигрантским супкултурама из трећег света да ничу унутар њихових друштава, западне нације омогућиле су настанак паралелних друштвених и политичких структура, углавном тврдо исламистичких, над којима институције земаља-домаћина немају контролу и не покушавају да је успоставе“, указује Трифковић.
Извор: https://www.in4s.net/
