Децембра 1994. године у тешком рањавању, престало је да куца срце српског јунака поручника Миће Влаховића, команданта Јуришног батаљона 3. сарајевске бригаде Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске.
Био је од оних команданата који при поласку у акцију нису говорили „напријед” него „за мном”!
Мићо је био четири пута рањаван.
Први пут при јуришу на Угорско рањен је у вилицу. Том приликом погинула су његова два саборца. Није се хтио повући све док њихова тијела нису била извучена на сигурну територију. Други пут је био рањен у акцији на Перивоју.
Трећи пут је био рањен у врат, лакат и ногу приликом ослобађања Мошевићког брда. Четврти и за њега кобни пут је рањен у стомак током акције на Трескавици.
Хероји се не рађају негђе тамо далеко, они су дио нас и наших живота. Ову животну мудрост знају сви грађани Александрова, јер су имали част да управо међу њима одрасте један такав херој.
У Београду 20. априла 1970. године родио се јунак новог доба Мићо Влаховић, који је притом остављен од биолошке мајке Славице Влаховић и смјештен у Дом за незбринуту дјецу.
Са двије године је примљен у хранитељску породицу, у Александрово код Зрењанина, гдје је и одрастао.
Дошао је у Вогошћу 1992. године, гђе је због своје доброте и храбрости, врло брзо задобио симпатије Сарајлија.
На сарајевском ратишту није било српског борца који није чуо за поручника Мићу Влаховића. Учествовао је у готово свим борбама у зони одговорности СРК ВРС. Жуч, Илиџа, Трново, Горажде, Трескавица…
Тог кобног дана крајем новембра 1994. када је Мићо рањен на Трескавици пут према Трнову бијеше непроходан, па је возачу пинцгауера требало више од два сата да рањеног Мићу пребаци до болнице.
Услијед великог крварења у болницу је стигао клинички мртав. Након реанимације Мићо је дошао себи. Болница у Трнову је била намијењена за третирање хитних случајева, а након тога су рањеници пребацивани у Србиње.
У Србињу је било доста квалитетних доктора, али нису могли да пруже Мићи адекватну помоћ. Можда би Мићо имао више шанси да преживи да је из Трнова директно пребачен на ВМА у Београд.
На жалост, када је из Србиња пребачен на ВМА, за Мићу је већ било касно. Вратио се са свим војним почастима у своје мјесто Александрово, гдје је заувијек положен у хладну банатску земљу.
Једном приликом Мићо је рекао: „Ја знам да ћу погинути, али се највише плашим да за мном неће имати ко свијећу запалити.”
Српски хероји не смију бити заборављени!!! Запалите свијећу за њих и њихове душе!
Њега је земља за себе родила,
Господ му даровао срце јуначко,
И душу небеске ширине.
Био је и заувијек ће остати наш син,
Син 3. Сарајевске пјешадијске бригаде,
И син цијеле Вогошће.
Слава хероју!
Фото: Милош Вук Божић
Извор: https://katera.new
