Модерна историја Срба највише се огледа у потресној слици егзодуса сарајевских Срба, свјесно подносећи највећу жртву стварања Републике Српске.
Сарајевски Срби бранили су своја огњишта од неколико пута бројнијег непријатеља, а након потписивања Дејтонског споразума, с обзиром на територијалну расподјелу, отишли су из Сарајева као највеће патриоте, подносећи жртве свега онога што се дешавало.
Савлађујући снијежну олују, у избјегличким колонама, Срби су напустили тадашње одбрањене општине Грбавицу, Неџариће, Илиџу, Илијаш, Хаџиће, Вогошћу, Рајловац и остала насеља, села.
Међународна заједница, која је изигравала хуманитарца током рата, посматрала је егзодус Срба који су били препуштени сами себи.
На православни празник Задушнице 17. фебруара, 1996. године егзодус је отпочео, а српски цивили су морали да спакују најнужније ствари и крену у неизвијесност, и поред тога многи становници тадашњих општина у којима су живјели Срби, кренули су да откопавају мошти својих покојника, не желећи да ико скрнави грбовове њихових најмилијих.
Срби су морали да напусте дотадашње српскосарајевске општине већ 23. фебруара, иако је рок према Дејтону, био утврђен 19. марта.
Међународна мисија у Босни и Херцеговини је дозволила да Алија Изетбеговић , преко медија, поручи да ће „сваки Србин који је носио пушку бити изведен пред суд”. Јасно је дато до знања сарајевским Србима шта их чека, ако остану у Сарајеву.
Аутор мапе: Иван Вукићевић, [email protected]
